Ходник

Ходник

Много година је Власта био ситна кокошка, све док није постао надзорник хангара на једном већ, рекло би се, заборављеном властелинству, у јесен 1845. године.

Село није било познато по нарочитом богатству упркос томе што је било пуно огромних плодних ораница које, нажалост није имао ко да заорава. Но, место је било надалеко чувено по томе што је на сваких сат-два добијало нове господаре.

Одједном би јучерашњи завидљивци постали бржи него светлост, углађени и љубазни према претпостављенима, док би ови од ситних кокошки почели да се кочопере као да су певчићи али им је недостајала креста.

Кроз Властово село су врло често пролазиле различите групе побуњеника. Међутим оно што је правило разлике између ових пролазника били су другачији барјаци који су се вијорили.

Постојало је још нешто што им је било заједничко. Била је то заклетва која је готово увек имала исти текст:

,,Ми нисмо као они лопови пре нас, ми ћемо да вам донесемо правду и да очистимо село од свих лопова, како оних ситних тако и од оних крупних, од свих преваранта и опаких злочинаца.“

Народ би приликом те заклетве, коју су наново понављали, и сам био сваки пут надахнут у том усхићењу хорде, све у нади да ће се заиста нешто променити набоље у њиховом селу. У том тренутку владала би народна усхићеност у којој би сви помало френетично аплаудирали, палили бакље, славили, наздрављали пуним пехарима, трубили у трубе.

Међутим, господари би остајали исти.

Само би овог пута наручивали код локалних клесара удобније столице израђене од специјалне коже, док би десетак на народна плећа постајао све тежи и већи, а сећања народа све краћа и краћа, да би на крају народ дошао у стање у коме се више ничега није сећао.

Али, био је неко ко је све памтио.

У конаку кроз који су сви вековима пролазили, налазио се стари ходник. Тумарале су кроз њега разне групе људи, разни господари, писари, кметови и љигаве улизице, разне торокуше, сплеткароши, врачари, дрзници, лажови, преваранти, завидници, и управо је тај ходник све памтио – све изговорене речи свих оних који су рушили добре господаре а лакше и боље љубили скуте онима који су били најлицемеренији – и зато је боље од свих њих видео да се власт мењала брже него што су се мењали човек, његова нарав, унутрашњост тела и, дакако, његов карактер.

Жена по имену Неда је живела и радила управо у том властелинству.

Често је слушала моралисање од најнеморалнијих људи, о слободи од оних који ни трунку слободе нису искусили да би знали ка чему теже.

Нормално да су у овом властелинству живели различити људи, али су за себе сви сматрали да су изузетно добри. Толико добри да су све ружне речи остављали до тренутка док се не затворе врата радионица, ковачница, трговина, одаја, или док не замакне за угао онај о коме се домунђавају. Ех, тек тада су почињали прави састанци у којима није било вођења записника, јер није било писара и његовог пера и присутних о којима се причало. Пролазећи кроз ходник чула би често како нешто расправљају о послу, али гласови би им временом постајали повишени како би се удубљивали у посао и свако је, наравно, имао своју истиниту верзију приче.

Не обраћајући пажњу о чему причају, Неда би пролазила и ишла даље у свој кутак јер је имала сасвим довољно својих мисли.

Али, једног дана је по тону приметила да се нешто ипак у тренутку променило. Када се осврнула око себе видела је да је у том тренутку у ходник ушао велики и мудри надзорник. Одмах је кренуло ,,одушевљавање“ као да је изашао на огромну позорницу пред обожавану публику.

За само неколико часака нестали су повишени тонови, озбиљна лица, забринути и одлучни тонови, да би их за тили час заменили пресрдачни осмеси, климање главом и претерана љубазност која је била унапред спонтано планирана у присуству ,,ауторитета“.

,,Е, баш сте ми Ви требали, господару мој“, рече једна од поданица са осмехом који само што није пао ничице на његова стопала од намештене снисходљивости: ,,Имам неколико питања за Вас.“

У том тренутку Неда је увидела да у том властелинству није најважније колико познајеш посао, већ вештина и способност било кога од њих да промени изглед лица пре него што наиђе надзорник и стигне до средине ходника.

Саборка га свечано увуче у своје одаје као домаћица која дочекује веома важног госта. Затворила је врата за њима и онда је ваљда почела да му поставља питања на која ни она није очекивала тачан одговор.

Он је вероватно климао главом са таквим самопоуздањем као човек који никада није дозволио да га незнање омете у изношењу мишљења. Када би иначе говорио, говорио је дуго, застајао кратко и користио речи попут ,,по промишљеном науму“ или ,,државни разлог“, као да ће ове речи саме од себе решити оно што он није знао и разумео.

Овде знање није било важно, довољно је било да човек дође са господаревом милошћу па да се већ подразумева да је изузетно мудар и пре него што би отворио уста, тако да је могао само да ћути и сви би мислили да се такав мудрац одавно није родио. Јер је знање овде давно изгубило краљевску круну, зато што је услов за круну била господарева реч, веза која би особу довела без знања, али таква препорука није смела да се изговара гласно. Није познато зашто су се тога стидели и крили ко им је препорука.

Често је у ходнику одзвањао глас једне надзорнице. Њој није био потребно звоно нити биров, њен говор би одјекивао кроз затворена врата, мада је врата одаје често држала широм отворена како би читав конак знао да је стигао „ауторитет“.

Властелинство је имало и казамат у који су смештали разне преваранте, лопове и убице, али и друге сумњиве сподобе. Стари писар је причао Неди да је некада у подруму конака био затворен један учитељ. Он није био опасан по дружину зато што је носио мач, већ зато што је умео једини да чита. Сваке недеље би окупљао неписмене кметове и читао им старе летописе, тумачећи оне које нису разумели. Тако су временом заточеници све више почели да га поштују јер је људима отварао по један прозор у глави.

Када је управитељ затвора видео да се народ више окупља око учитеља него око његових изричитих наредби, дуго је размишљао шта да уради, па је на крају одлучио да га казни тако што му није забранио да говори, већ је смислио нешто перфидније и одлучио је, а потом и наредио, да са њим нико не проговара ни реч.

Ко му назове ,,Добар дан“ остаће без парчета земље. Ко му донесе хлеб биће ишибан. Учитељ је остао међу људима, али је та казна била тежа од сваког ланца, јер су знали да је највећа каштига за једног човека његово изопштавање из средине у којој борави ма каква та средина била.

Неда је веровала да су такви обичаји нестали са старим властелинима, али је веома брзо увидела да се и код њих дешава иста слична ситуација, да цео конак заобилази човека коме су до јуче наздрављали и клањали му се док је пролазио ходником и водио газдинство и то веома одлучно, одговорно и са великим напретком. Не да средина земном смртнику који је бољи да се уздигне и подигне и њих.

Најзанимљивији су јој у властелинству били они који су преко ноћи постајали велики зналци. Јуче су једва разликовали восак од печата, а већ сутра су тумачили законе, мерили туђу памет и седели на местима која су некада припадала ученим људима. До јуче су проливали мастило више него што су умели слова правилно да испишу, али на пролеће или већ сутра су важили за најученије писаре у целом властелинству. Ту се мудрост није стицала годинама учења, већ на посве други начин. Човек би увече легао у кревет заспавши као незналица, а пробудио би се ујутру са првим зрацима сунца као највећи стручњак за све што до јуче није разумео.

Само је ходник настављао да памти и кораке и речи, само је он стоички стајао потпуно исти какав је одувек и био, без промена. Прекрајале су се земљишне међе, мењали се печати и заклетве, али ходник се опирао. Само он није служио власти и само њега она није променила.

Свака је долазила заклињући се на служење сопственом народу. Свака је одлазила остављајући прљаве трагове за собом. Само су се боје барјака мењале док су сви људи око њих мислили као да ће из њихових уста изаћи нека таква непојамна истина која ће променити село.

Неда је временом, све схвативши, почела да гледа у ходник, а не у човека када би долазили нови људи, јер је знала да је ходник боље знао како се бирала моћ.

Тек пред крај своје службе Неда је у потпуности увидела да је све време била на великој позорници где је све, осим улога, било променљиво.

Тада је узела старе књиге једног хроничара и почела да се подсећа речи које је он написао о томе да комедија никада не стари јер људске слабости не познају векове.

Иза ње су остали двор, печати и вечита борба за власт. Испред ње је стајао рукопис који је вековима касније доспео у руке једног писца који је увидео да не би могао све то да измашта јер су ови мали никоговићи превазишли чак и његове чистом фантазмагоријом освештане ликове.

Када би Нушића данас питали шта би рекао на све ово, вероватно би рекао: ,,Ни ја нисам ништа измишљао, а ви сте тако давно пре него што сам био рођен, успели да ме својом стварношћу надмашите!“