Граница

Постоје људи који су одрасли на такав начин да је њихова унутрашња природа обликована тишином, обзирношћу и мером.

То су људи који у туђе светове улазе са том неком старинском вером где се реч не подиже, где се туђа слабост не гађа у његово најосетљивије место и да, чак и онда када их неко повреди, у себи нађу довољно мере да му се не свете, нити да враћају истом мером.

Такви људи дуго верују, некад и читав свој живот, да ће култура бити препозната као култура.

Али, културу не препознаје свако.

Једног дана наиђу на човека који не познаје меру.

Јер постоје у свету и они други људи којима је туђа пристојност само празан простор за њихову бахатост.

Културан човек тада често остане без речи.

Они други тишину не читају као достојанство, већ као немоћ, обзирност као страх, благост као дозволу. И што им се више уступа, њихов корак постаје све шири, све безобразнији, све сигурнији у туђем повлачењу.

А човек који није навикао на грубост, чија је душа танана, пред њом остаје нем и збуњен. Затечен.

Не зато што он нема речи, напротив има их превише, јер се у њему у том моменту сударају васпитање и неправда, жеља да остане човек и потреба да се одбрани.

Док онај други виче, он тражи праву реч, док га овај други удара речима, он још увек мери где ће пасти његове речи, да не погоде у неку туђу рану.

И тако понекад прођу године у којима човек бранећи туђи мир и туђе ране, направи своје и не осети када је нарушио сопствени мир.

Све до тренутка док нешто у њему не прекине ту стару, невидљиву нит покорности и док не подигне штитове у виду свог најпре унутрашњег гласа који се коначно јавља из њега као из дубине мора.

Јер спољашњи свет који је устројен, није устројен по мери пристојног поретка.

У њему се налазе људи који туђу благост замене за слабост, пристојност за покорност.

Што им се више уступа, они све више наступају. Као да је човекова граница невидљива, онога тренутка када је други човек не брани.

То је најтежи тренутак за добре људе, зато што они себи тада постављају питање како да остану добри, а да не постану беспомоћни. Јер доброта често без границе постаје самозаборав.

И зато постоји тај тренутак зрелости када васпитање мора добити један нови облик, не кроз грубост, не кроз освету, не кроз бахатост, већ кроз границу.

То је тренутак када престанемо више себе да објашњавамо свакоме. Не молимо да нас разумеју, не покушавамо да своју доброту доказујемо онима који су одлучили да је не виде. Само стојимо на свом месту и кажемо:

Тачка.

Понекад је довољна само једна једина реч.

Не као псовка, не као понижење, већ као морална граница преко које се више не прелази.

Јер покорност није доброта, а ћутање не доноси увек мир, док пристојност није обавеза да трпимо непристојност.

Човек не постаје снажан, посебно у декадентном друштву онда када више нема потребу да се надвиче са неким, него када његова реч постане тиха, и одлучна у стабилности сопственог самопоштовања.

Јер достојанство не подиже глас, оно само једног дана престане да се повлачи.