Одлука

У животу сваког човека постоји тренутак када почне да доноси одлуке на које је на неки начин приморан, не зато што је сигуран, већ зато што је схватио да је и неодлучивање једна врста велике одлуке. Мада, често се молимо да се неке ствари десе, које нисмо у могућности и снази да спроведемо сами, молећи се за помоћ неком од нама драгих Светитеља.

Дуго чекамо на неке ситуације мислећи да ће нам време само од себе донети одговоре на многа питања, и онда схватамо да постоји нешто што све заврши.

Одлука.

Верујемо да ће се људи променити, да ће увидети, да ће се околности разјаснити, срце спорије куцати, и док живот пролази не показујући сам правац, ти стојиш и чекаш. Тако тихо, тако празно, тако понизно.

Заборављаш да живот не долази пред нас са објашњењем, већ нам нуди неколико врата испред којих нас оставља потпуно саме, да ствар избора буде наша.

И тада одлука постаје нешто више од избора, нешто више од нас самих, она постаје наш чин слободе!

Увиђамо да то није само тренутак када осећамо да смо изабрали добро, већ је и тренутак када прихватимо да више не можемо живети у ономе што смо прерасли. Бити добар према свима, чак и према онима који нису добри јер знамо да је живот добро, као последицу, уме да умори од људи који још увек нису стали на стазу сопствене промене. Човек потроши време, и присуство које је било пуко расипање енергије којом је могао да обликује читав један насмешени свемир унутар другог бића.

Тада често напушта одређена места свог постојања када схвати да љубав и доброта нису довољан разлог да остане тамо где губи себе. Тражи места где га има у свој својој пуноћи и обиљу.

Зато су неке молитве и одлуке најважније када су тихе и верне, јер је живот верност.

Празнине стоје као на гробу, оне немају сведоке, немају објашњења, немају романтичан завршетак, већ живе у метафизичком свету који грозно бучи.

Човек не треба да им се враћа јер је тамо некада изгубио мир.

Не мора нико споља да сагледа шта му се догодило, ако се унутра човека десио читав један живот.

Можда је мудрост баш у томе, не тражити дозволу од људи, од прошлости да бисмо могли да идемо у будућност.

Јер многе одлуке нису избор између две могућности, већ су избор између себе старог и онога што треба да постанемо.

И тек тада откривамо велику истину, да слобода није да можемо да имамо све што желимо, већ је слобода када више не морамо да желимо оно што нас је некада држало заробљенима.

Тада долази и смисао у знаку зачетка који нас испуњава благошћу у којој нам допушта да сагледамо све привиде своје душе, која се борила у знаку бездана како би ушла у стање мирноће.

Јер најдубљи смисао човек не може да замисли.

Није нам дато да видимо, већ је потребно да препознамо друге кроз своју мудрост, да спознамо себе и тек тада можемо рећи да смо на путу да будемо и постанемо просвећени.

Да победимо све што нам не служи.

Да постанемо снажни и следимо оног давно заборављеног јунака у себи.

То је острво нашег универзума у коме успевамо себе да ограничимо и онда када смо погрешили, могућност да испунимо свој удес или своје постојање и да трајемо кроз сва времена.

Избећи пролазност времена, јесте вечност у којој је највећи смисао чинити добро и не наносити бол ни себи, ни другима.

И, тада није само спољашњост мирна и унутар нас је прилична сагласност заповести и срца.