Утроба предака

Одломак 1

Сваки човек се мора упитати зашто су наши прародитељи веровали у живот после смрти и бесмртност душе. Даница се у огледалу дубоко загледала у своје очи покушавајући да, по ко зна који пут, у њима нађе одговор на питање иза кога су се криле породичне тајне које су оптерећивале њен живот.

Тражећи мир у себи, проналазила је одговоре, јер је то био једини пут којим је морала да иде како би дошла до потребног спокоја.

Мада, постоје људи који о миру душе и тела уопште не размишљају. Избрусити своје унутрашње биће може само онај човек који осећа немир у себи и жели да га избаци, а осећа га јер тражи Бога. Човек који тражи Бога га и налази и на тај начин се враћа својој души.

Бог је уклонио своје лице од оних који престану да га траже, како би почели поново да трагају за Њим и потом да Га нађу.

Даница се молила Богу тражећи Његово лице непрестано јер је жарко желела да се ослободи образаца понашања који нису били добри а она их је носила.

Коначно је схватила зашто је то било тако стицајем тренутка који је отворио капију истине.

Прихватила је да бол среће у љубави постоји и да тајне њених предака не треба да је плаше као до сада, него да јој буду снага и љубав који ће да је ојачају за њен даљи живот и да га учине лакшим.

Одлучила је да жели ослобођење од свега што је лажно у њеном животу.

Знала је да на основу туђег мишљења не може да доживи растерећење. Било јој је потребно сопствено искуство које је довољно снажно да уништи илузорна значења које је уградила у особу за коју је сматрала да је за њу права.

Пригрлила је све своје као мало дете и увидела да је то што је било сада прошло и да жели да се поздрави са болом, јер нико нас не може исцелити ако ми сами не исцелимо себе.

Може други да те воли неизмерно, али ако ми не умемо пружену љубав да прихватимо и исцелимо бол сами, нико други то не може да уради уместо нас.“

Одломак 2

,,Своје потомке ослобађамо сваког немира тек када кроз наша срца потече љубав коју осећамо за цео свет. Тек тада они престају да осећају сложеност деловања у породичној души кроз њихове опомене које су долазиле из наизглед ирационалног дела света. Мајке често, док носе дете у стомаку, пренесу на плод своје мисли и своју огорченост коју имају према одређеним особама, народу, друштву, свету, појавама. Све се то, нажалост, преноси на дете кроз чинове које мајка у незнању доноси. Када се роде, ова деца имају осећај као да не припадају животу и овом свету. Поседују осећање које их често разара а то је да један члан породице помрси конце судбине другом члану. Када је неко одбачен из породице, друго дете ће се понашати као да је и само одбачено и имаће утисак да је мање вољено. То је онај бол у нама коме на разумном нивоу не знамо порекло. Људи ће углавном пре отићи код неке врачаре која ће им додатно помрсити конце тиме што им никако неће рећи да је одговорност њихова, него увек неког другог ко није члан породице, а људима то прија да чују јер је најлакше побећи од сопствене одговорности. Много у Србији има паганства и зла међу људима. Тако је Радмилин рођени брат дуго током живота имао осећај одбачености. Тек када се открила позадина оваквог његовог осећања и када је он одбачену сестру прихватио и помолио се за њену душу, ови проблеми су нестали.“

Одломак 3

Открила је велику неиспричану породичну причу која је морала да буде испричана како би упозорила све њих на ове околности, људе и односе међу њима којих треба да се чувају.

Потомци не смеју да буду у страху, без обзира на гене интуиције које су наследили, него да помогну да се они усмере на сопствено преображење кроз опроштај који траже од Бога и од људи којима су његови преци наудили својим понашањем.

Све оно што је годинама покушавала да схвати одгонетнуто је тек сада, јер је у животу чинила све како је правдено, не мислећи на ситнице које сви ми чинимо ненамерно другима. Тек сада је схватила да је прича предака била дубоко запретана у њој, а коју је морала да освести и тако очисти свој страх. Помогла је себи и души своје преткиње кроз молитву коју је узносила веома често за спас и њене и своје душе.

Даница је одлазила у цркву како би упалила свеће чија би светлост осветлила и Радмилину душу заувек. Свеће за Радмилу коначно су гореле.

Прекрстила се, пољубила воштанице и палећи једну по једну, молила се изговарајући молитве које разумеју она и Бог, а то је једино важно да би биле услишене.