Пут у повратак

Одломак 1

Дозволите себи да сваког јутра након устајања из кревета осетите захвалност на свему што имате, као и према људима који су део вашег живота. Будите захвални и за лепе, као и за мање лепе ствари које вам се дешавају и које представљају искушења помоћу којих постајете сваког дана све бољи. Опажајте људе које срећете током дана и ослушкујте осећаје које имате у току разговора са њима. Будите сабрани, јер једино тако вам неће промаћи благослови који вам стижу и који су веома важни за ваш развој. На тај начин откривате двери вечног живота.

Одломак 2

Вера је главни лик која кроз сопствена искуства покушава да неснађеним девојкама и женама помогне да стану на свој пут, пут Истине. То је пут који нас води у дубину сопственог океана који се налази унутар нас самих. Пловећи кроз Верину причу а и сопствену воду, увиђамо да би свако биће требало да проникне у своје дубоко потиснуте жеље и оствари их. Роман ,,Пут у повратак“ је намењен и мушкарцима. Несталоженим, себељубивим, изгубљеним, уплашеним од другости, али и онима који су трезвени и храбри да прихвате женску душу у самообликовању.

,,Но, стварни живот показује нешто сасвим друго. Као да је лакше бити зао, а не добар. Вероватно због тога што је зло маштовитије, а што су за доброту потребни огроман труд и одрицање.“

,,Онако у мимоходу схватала је једино да у политици увек влада извесна неправда и да су људи углавном када причају о њој непријатељски расположени према страни супротног мишљења.“

,,Само у тешким ситуацијама схватамо колико ништа не знамо о себи. Али то су ситуације које нам указују на погрешно испланиране замисли наших живота.“

,,Основни смисао родитеља је да иза себе оставе срећне људе.“

Рецензија романа Алма Коман-Писац

За почетак бих пажњом угрејала првенац Светлане Дуњић и рекла реч у смислу критичке рецепције романа. Дакле, сложићемо се да је књижевно дело по себи специфична грађа, оно представља нову „иманентну стварност", односно садржи уметничку фикцију. Једну такву фикцију која се у контрапункту тананости и поетске потке саглашава са стварношћу је креирала пишчева машта и њен продукт је вечерас пред нама. Овај роман се низом елемената ослања на виђење живота и стварности на веома аутентичан начин, то је једно уметничко обликовање у микроструктури, при чему мислим на тип приповедања у сегментима атипичан за класичну белетристику, при томе мислим на начин компоновања сижеа и посебну врсту дескрипције.

Осврнућу се на неизбежан део критике дела и рећи да према ауторкиним намерама и тоналитету ово је, у најлепшем смислу речи, тенденциозни роман јер има одређену намеру. Поред тога, разматрамо ли тематику, доћи ћемо до закључка да је роман исповедни до нивоу какав нуде аутобиографије, а затим и да је психолошки.

Роману је страна статична драмска радња коју налазимо у делима Бекета или појединим делима Достојевског у којима се тек понешто дешава споља, али зато у глави јунака долази до великих промена, које воде до драмских решења. Међутим, све време док читамо дело “Пут у повратак” присуствујемо једној специфичној аутодискусији. О формату те специфичне аутодискусије говоре поднаслови на пример: Мир и немир, Помирење и прихватање, Нова свитања, Постављање циљева, Живот као ново рухо, Љубав не може да нестане, она се шири и др.

Дакле, догађаји који се нижу мењају свест главне јунакиње Вере и на тај начин сврставају овај роман у категорију билдунг романа каког је установио Гете пишући нам о „Доживљајима или пак страдањима младог Вертера“. Такође, у овом делу се неспрестано дешавају промене читаоцу веома видљиве које повремено доводе до тектонских поремећаја дотадашње структуре ликова и радње. Зато не могу да замислим читаоца који ће овај роман олако испустити из руку јер динамика и темпо фабуле атакује директно на пажњу, на радозналост, на жељу да се спозна шта следећа сцена доноси.

Оно што посебно карактерише Светлану Дуњић као аутора је јасноћа израза. Нисам сигурна да ли ово треба приписати њеном таленту или и образовању. Када кажем образовање у овом сегменту се осврћем на образовање у области свеколике људске спознаје, а акцентујем њену примарну струку, образовање у области природних и техничких наука. Да ли јој то смањује уметнички израз? Не бих могла рећи да препознајем аутора инжењерске провенијенције. Чини се да јој то само помаже да нас проведе кроз фабулу без утиска да ћемо и у једном тренутку доћи на странпутицу. У сваком ретку ове ауторке извесно је да ћемо се пре сусрести са јасним силогизмима, него да ћемо у њеном изразу препознати ма и једну апорију.

Читајући роман уочавамо и јасну тенденцију ка дидактици. Светлана има снажну жељу да подучи али то чини колико јасно, толико и тачно, једноставно, али и сликовито.

Прича романа повремено подсећа на прави руски сказ, односно техника причања је таква да се писани говор обликује према законима усменог говора и враћања усменом, живом језику. Ауторка речи не троши, она их кује као под месечином и умножава их на „ползу“ будућих читаоца. Такође, бирајући да пише о главној јунакињи Вери, ауторка је одлучила да нам дошапне нешто и о себи.

Ред налаже да прозборим реч о фабули. У жељи да избегнем препричавање којим бих скратила сласт будућем читаоцу свешћу се на констатације. Роман није љубавни, а у великој мери говори о љубави. Али, о љубави говори на једном вишем нивоу тј. говори о љубави као узвишеном односу два бића.

Додаћу и констатацију да је роман дирљива прича о судбини јунакиње Вере, о искушењима која пред њу живот поставља и одговорима које она на искушења даје.

Ипак, фабула колико год да је доминантна, колико год да чини кичму овог романа, она не чини и његову основну и највећу вредност. Његову вредност чини највише идеја коју нам Светлана доноси. Изрека старих Латина: “Номен ест омен” –име је знамење, у овом случају је тачна. Светланине идеје и поруке заиста светле, заиста осветљавају пут мисли. Чујмо неке

Нема веће радости од примања и давања безусловне љубави.

Најважније је да најпре опростите себи како бисте кренули даље.

Знала је да је човек дат и задат, а да је подобије или усавршавање наш задатак.

Циљ даје енергију, јер он даје сврху и проналази прави пут.
Све је могуће вером у себе.
Не слушајте и не опонашајте друге, већ гласове сопствене душе.

У делу “Пут у повратак” се јасно ишчитава и потреба ауторке да напише роман, виде се узроци као и хтење које на првом месту подразумева жељу да се изразе одређене мисли, погледи и ставови. Ту је и жеља да се изрази морални циљ, али и протест. Ауторка инсистира да зло добру може бити само слуга и да је доброта апотеоза души. Дакле,ауторкина настојања су нераскидиво повезане са моралним. Једна од основних каракеристика књижевности коју Светлана Дуњић доноси је инсистирање на одрживости моралних вредности, на глорификацији лепог и доброг, на њиховој појмовној трансценденталности.

Ако знамо да је у историји чак дошло и до судских процеса због наводних нарушавања етичких вредности (наиме суђено је Бодлеру и Флоберу) у том духу можемо рећи да дело Светлане Дуњић може бити етички приручник и да зато не подлеже осуди већ похвали јер она припада оној групиаутора чија књижевност како би Светозар Марковић рекао: „лечи болести друштвеног организма. Лични став који јеизражен на сваком нивоу књижевне структуре овог романа препознатљив је по питањима истине, слободе,егзистенције и то покреће читаоца на опредељивање, симпатију и деловање.

Кад помињем величину и снагу романа неизбежно се намеће асоцијација на интензитет емоција који је свакако упечатљиво обележје, али читалац се на страницама романа сусреће и са још једном подједнако снажном цртом пера ове ауторке – рационалношћу. Проучавајући стабилност и одлучност тог истог пера не чуди што та два готово супротна принципа не опонирају један другом већ чине посебну симбиозу.

Пре него што завршим чини ми се да ћу остати недоречена ако не апострофирам још један утисак. Оснивач књижевне критике Сент-Бев, између осталог, сматра да се књижевно дело не може тумачити одвојено од свог аутора. Познајући Светлану могу рећи нешто слично што је професор Владета Јанковић рекао за Борислава Михајловића Михиза: „...Конзервативац без искључивости, традиционалиста без ситничавости“, а ја додајем за нашу

Светлану верујућа жена без оптерећујућег догматизма. Ако све то узмемо у обзир онда морам рећи да је роман “Пут у повратак” слика ауторке њених схватања, система вредности, снажна слика, лепа слика, слика која никога не може оставити равнодушним.

За крај бих оставила простор за потпуно лични утисак који сам имала читајући роман „Пут у повратак“.

Запитала сам се зашто је ово снажан мотивациони роман?

Кроз судбину Вере и осталих ликова о којима пише Светлана нам поручује оно у шта верује, а о томе могу да сведочим јер је познајем. Светлана нам поручује, чак и личним примером, да човек ако верује, ако опрости себи и другима може да нађе свој пут и да је врлина међу људима витална. Наиме, сведоци смо да се у данашње време доброти даје статус сензације која се по фреквенцији представљања учињеног доброг дела своди на ниво инцидента. Међутим, сетимо се - свако време носи своје бреме. Читајући Светланину књигу и познавајући је долазим до закључка да то бреме можда само треба спретно носити. Светлана и речју и делом поручује да су добри људи и даље око нас, да је доброта штит који људе брани од зла, односно доброта је место у човеку које оставља простор за друге људе. Да љубав и правда јесу слепи, да их можда нећемо затећи увек у правом тренутку на очекиваном месту, али да не смемо да престанемо да ишчекујемо руку тог драгоценог слепца.

Да се послужим речима св. Томе: „Није ми толико стало да истина буде на мојој страни, колико ми је стало да ја будем на старни истине.“ Дакле, не смемо да престанемо да препознајемо правду и не смемо да престанемо да будемо њени гласници.

Такође, Светлана шаље поруку да волимо, да пружамо. Стара је истина: пружи –дохватићеш, али не смемо да дајући доброту за њу ишчекујемо награду. Јер, по мом мишљењу, ишчекујући награду за доброту ту доброту тако ружимо и обезвређујемо, понижавамо. Доброта коју дајемо треба да буденајвећа награда једној души, нашој души. Уз све ово што сам рекла не видим Светлану Дуњић као идеалисту са ружичастим наочарима. Они који је познају о томе могу да сведоче.

У дружењу са Светланом се непрестано потврђује оно у шта верујем да - не смемо себи дозволити било какву менталну и духовну апатију,већ да ће нам вера помоћи да се не утопимо у сопственим сузама због тамних вилајета који нам титрају пред очима и гурају се у први план.