Hodnik

Hodnik

Mnogo godina je Vlasta bio sitna kokoška, sve dok nije postao nadzornik hangara na jednom već, reklo bi se, zaboravljenom vlastelinstvu, u jesen 1845. godine.

Selo nije bilo poznato po naročitom bogatstvu uprkos tome što je bilo puno ogromnih plodnih oranica koje, nažalost nije imao ko da zaorava. No, mesto je bilo nadaleko čuveno po tome što je na svakih sat-dva dobijalo nove gospodare.

Odjednom bi jučerašnji zavidljivci postali brži nego svetlost, uglađeni i ljubazni prema pretpostavljenima, dok bi ovi od sitnih kokoški počeli da se kočopere kao da su pevčići ali im je nedostajala kresta.

Kroz Vlastovo selo su vrlo često prolazile različite grupe pobunjenika. Međutim ono što je pravilo razlike između ovih prolaznika bili su drugačiji barjaci koji su se vijorili.

Postojalo je još nešto što im je bilo zajedničko. Bila je to zakletva koja je gotovo uvek imala isti tekst:

,,Mi nismo kao oni lopovi pre nas, mi ćemo da vam donesemo pravdu i da očistimo selo od svih lopova, kako onih sitnih tako i od onih krupnih, od svih prevaranta i opakih zločinaca.“

Narod bi prilikom te zakletve, koju su nanovo ponavljali, i sam bio svaki put nadahnut u tom ushićenju horde, sve u nadi da će se zaista nešto promeniti nabolje u njihovom selu. U tom trenutku vladala bi narodna ushićenost u kojoj bi svi pomalo frenetično aplaudirali, palili baklje, slavili, nazdravljali punim peharima, trubili u trube.

Međutim, gospodari bi ostajali isti.

Samo bi ovog puta naručivali kod lokalnih klesara udobnije stolice izrađene od specijalne kože, dok bi desetak na narodna pleća postajao sve teži i veći, a sećanja naroda sve kraća i kraća, da bi na kraju narod došao u stanje u kome se više ničega nije sećao.

Ali, bio je neko ko je sve pamtio.

U konaku kroz koji su svi vekovima prolazili, nalazio se stari hodnik. Tumarale su kroz njega razne grupe ljudi, razni gospodari, pisari, kmetovi i ljigave ulizice, razne torokuše, spletkaroši, vračari, drznici, lažovi, prevaranti, zavidnici, i upravo je taj hodnik sve pamtio – sve izgovorene reči svih onih koji su rušili dobre gospodare a lakše i bolje ljubili skute onima koji su bili najlicemereniji – i zato je bolje od svih njih video da se vlast menjala brže nego što su se menjali čovek, njegova narav, unutrašnjost tela i, dakako, njegov karakter.

Žena po imenu Neda je živela i radila upravo u tom vlastelinstvu.

Često je slušala moralisanje od najnemoralnijih ljudi, o slobodi od onih koji ni trunku slobode nisu iskusili da bi znali ka čemu teže.

Normalno da su u ovom vlastelinstvu živeli različiti ljudi, ali su za sebe svi smatrali da su izuzetno dobri. Toliko dobri da su sve ružne reči ostavljali do trenutka dok se ne zatvore vrata radionica, kovačnica, trgovina, odaja, ili dok ne zamakne za ugao onaj o kome se domunđavaju. Eh, tek tada su počinjali pravi sastanci u kojima nije bilo vođenja zapisnika, jer nije bilo pisara i njegovog pera i prisutnih o kojima se pričalo. Prolazeći kroz hodnik čula bi često kako nešto raspravljaju o poslu, ali glasovi bi im vremenom postajali povišeni kako bi se udubljivali u posao i svako je, naravno, imao svoju istinitu verziju priče.

Ne obraćajući pažnju o čemu pričaju, Neda bi prolazila i išla dalje u svoj kutak jer je imala sasvim dovoljno svojih misli.

Ali, jednog dana je po tonu primetila da se nešto ipak u trenutku promenilo. Kada se osvrnula oko sebe videla je da je u tom trenutku u hodnik ušao veliki i mudri nadzornik. Odmah je krenulo ,,oduševljavanje“ kao da je izašao na ogromnu pozornicu pred obožavanu publiku.

Za samo nekoliko časaka nestali su povišeni tonovi, ozbiljna lica, zabrinuti i odlučni tonovi, da bi ih za tili čas zamenili presrdačni osmesi, klimanje glavom i preterana ljubaznost koja je bila unapred spontano planirana u prisustvu ,,autoriteta“.

,,E, baš ste mi Vi trebali, gospodaru moj“, reče jedna od podanica sa osmehom koji samo što nije pao ničice na njegova stopala od nameštene snishodljivosti: ,,Imam nekoliko pitanja za Vas.“

U tom trenutku Neda je uvidela da u tom vlastelinstvu nije najvažnije koliko poznaješ posao, već veština i sposobnost bilo koga od njih da promeni izgled lica pre nego što naiđe nadzornik i stigne do sredine hodnika.

Saborka ga svečano uvuče u svoje odaje kao domaćica koja dočekuje veoma važnog gosta. Zatvorila je vrata za njima i onda je valjda počela da mu postavlja pitanja na koja ni ona nije očekivala tačan odgovor.

On je verovatno klimao glavom sa takvim samopouzdanjem kao čovek koji nikada nije dozvolio da ga neznanje omete u iznošenju mišljenja. Kada bi inače govorio, govorio je dugo, zastajao kratko i koristio reči poput ,,po promišljenom naumu“ ili ,,državni razlog“, kao da će ove reči same od sebe rešiti ono što on nije znao i razumeo.

Ovde znanje nije bilo važno, dovoljno je bilo da čovek dođe sa gospodarevom milošću pa da se već podrazumeva da je izuzetno mudar i pre nego što bi otvorio usta, tako da je mogao samo da ćuti i svi bi mislili da se takav mudrac odavno nije rodio. Jer je znanje ovde davno izgubilo kraljevsku krunu, zato što je uslov za krunu bila gospodareva reč, veza koja bi osobu dovela bez znanja, ali takva preporuka nije smela da se izgovara glasno. Nije poznato zašto su se toga stideli i krili ko im je preporuka.

Često je u hodniku odzvanjao glas jedne nadzornice. Njoj nije bio potrebno zvono niti birov, njen govor bi odjekivao kroz zatvorena vrata, mada je vrata odaje često držala širom otvorena kako bi čitav konak znao da je stigao „autoritet“.

Vlastelinstvo je imalo i kazamat u koji su smeštali razne prevarante, lopove i ubice, ali i druge sumnjive spodobe. Stari pisar je pričao Nedi da je nekada u podrumu konaka bio zatvoren jedan učitelj. On nije bio opasan po družinu zato što je nosio mač, već zato što je umeo jedini da čita. Svake nedelje bi okupljao nepismene kmetove i čitao im stare letopise, tumačeći one koje nisu razumeli. Tako su vremenom zatočenici sve više počeli da ga poštuju jer je ljudima otvarao po jedan prozor u glavi.

Kada je upravitelj zatvora video da se narod više okuplja oko učitelja nego oko njegovih izričitih naredbi, dugo je razmišljao šta da uradi, pa je na kraju odlučio da ga kazni tako što mu nije zabranio da govori, već je smislio nešto perfidnije i odlučio je, a potom i naredio, da sa njim niko ne progovara ni reč.

Ko mu nazove ,,Dobar dan“ ostaće bez parčeta zemlje. Ko mu donese hleb biće išiban. Učitelj je ostao među ljudima, ali je ta kazna bila teža od svakog lanca, jer su znali da je najveća kaštiga za jednog čoveka njegovo izopštavanje iz sredine u kojoj boravi ma kakva ta sredina bila.

Neda je verovala da su takvi običaji nestali sa starim vlastelinima, ali je veoma brzo uvidela da se i kod njih dešava ista slična situacija, da ceo konak zaobilazi čoveka kome su do juče nazdravljali i klanjali mu se dok je prolazio hodnikom i vodio gazdinstvo i to veoma odlučno, odgovorno i sa velikim napretkom. Ne da sredina zemnom smrtniku koji je bolji da se uzdigne i podigne i njih.

Najzanimljiviji su joj u vlastelinstvu bili oni koji su preko noći postajali veliki znalci. Juče su jedva razlikovali vosak od pečata, a već sutra su tumačili zakone, merili tuđu pamet i sedeli na mestima koja su nekada pripadala učenim ljudima. Do juče su prolivali mastilo više nego što su umeli slova pravilno da ispišu, ali na proleće ili već sutra su važili za najučenije pisare u celom vlastelinstvu. Tu se mudrost nije sticala godinama učenja, već na posve drugi način. Čovek bi uveče legao u krevet zaspavši kao neznalica, a probudio bi se ujutru sa prvim zracima sunca kao najveći stručnjak za sve što do juče nije razumeo.

Samo je hodnik nastavljao da pamti i korake i reči, samo je on stoički stajao potpuno isti kakav je oduvek i bio, bez promena. Prekrajale su se zemljišne međe, menjali se pečati i zakletve, ali hodnik se opirao. Samo on nije služio vlasti i samo njega ona nije promenila.

Svaka je dolazila zaklinjući se na služenje sopstvenom narodu. Svaka je odlazila ostavljajući prljave tragove za sobom. Samo su se boje barjaka menjale dok su svi ljudi oko njih mislili kao da će iz njihovih usta izaći neka takva nepojamna istina koja će promeniti selo.

Neda je vremenom, sve shvativši, počela da gleda u hodnik, a ne u čoveka kada bi dolazili novi ljudi, jer je znala da je hodnik bolje znao kako se birala moć.

Tek pred kraj svoje službe Neda je u potpunosti uvidela da je sve vreme bila na velikoj pozornici gde je sve, osim uloga, bilo promenljivo.

Tada je uzela stare knjige jednog hroničara i počela da se podseća reči koje je on napisao o tome da komedija nikada ne stari jer ljudske slabosti ne poznaju vekove.

Iza nje su ostali dvor, pečati i večita borba za vlast. Ispred nje je stajao rukopis koji je vekovima kasnije dospeo u ruke jednog pisca koji je uvideo da ne bi mogao sve to da izmašta jer su ovi mali nikogovići prevazišli čak i njegove čistom fantazmagorijom osveštane likove.

Kada bi Nušića danas pitali šta bi rekao na sve ovo, verovatno bi rekao: ,,Ni ja nisam ništa izmišljao, a vi ste tako davno pre nego što sam bio rođen, uspeli da me svojom stvarnošću nadmašite!“