Збуњеност у садашњости

Обичан човек савременог доба је често збуњен пред свим дешавањима која му се догађају испред очију.

Од људи који имају у себи ,,херојски" спој генетике, јер су се са муком борили да добију назависност свога града, и баш због тога дошли до стања да већ годинама једноставно подразумевају да се њихов град ставља испред појединца. На тај начин њихов град изгледа јак споља, а унутра је постајао све празнији.

Сачуване су многе његове реликвије, уметничко наслеђе, а ипак дух човека у овом граду беше дуго клонуо. Људи су схватали да јако дуго стоје у немоћним позицијама и идејама, јер је био нагрижен најдубљи облик осиромашења њиховог тешко извојеваног егалитарног града. Не само да је било уништено све изван његових зидина, већ су сва поља и оранице биле попаљене. Но не само то, било је нешто највредније и најважније што им је полако одузимано, а то је вера да нешто може да буде другачије.

Због тога се већ јако дуго у становницима овог града уселила идеја да не треба да очекују бољу будућност. Самим тим јењавала је борба за њега. То се није дешавало зато што су људи овог града, како се чинило на први поглед, постали неутрални, већ су се уморили од наде у себи.

На такав начин започело је гушење предивног романтичарског и песничког духа који су поседовали у себи, кроз богато и разгранато наслеђене идеале, који се зове историзам, као и занесеност захваљујући којој се чине велика дела и чудеса везана за дубоке корене једног народа, са готово античким карактером.

Епски град и народ у њему је живео налазећи се у опасној страсти у времену, када национални стуб није био довољно чврст, и када једна трагедија није била довољно догматична да пробуди све житеље. Нису свима биле подједнако отворене очи које могу да сагледају истину.

Није било другог елемента који окупља људе, осим тога да се догоди нешто страшно како би се житељи пробудили.

Нажалост, за одређени број душа и највећа несрећа може пролазити поред њих и они неће одреаговати, јер је у њима угашена способност да из трагедије извуку смисао.

Толика обамрлост трајала је јако дуго.

Пробудио се огроман део житеља, но ипак су постојали и они који су говорили:

,,То се свуда дешава, тако је сада свуда у свету!"

Види се да је у овом граду светиња постала нормализација психолошке немоћи.

Помислио би човек да ови житељи још увек вуку варварску мешавину примитивног духа са примитивним карактерима. Посетилац добије утисак да су људи у једном периоду прихватили мисао да се ништа не може променити и да више не морају да носе болну одговорност са питањем:

,,Шта ја ту могу да урадим, ништа"!

И тако се најумнији део житеља овог града, штитећи се од разочарења, одлучио да снизи своја очекивања, јер му је стварност одмах изгледала подношљивије. Али, трагедија је пробудила оне људе који више нису наседали, нити покушавали да спавају објашњавајући себи да је све неизбежно.

Када човек који је ментално навикнут на немоћ буде спреман да неправду прогласи природном појавом, то је тренутак најдубље победе њиховог владара.

Када убеди људе да ништа није могуће, креће време у коме човек више не брани своју будућност, већ се прилагођава садашњости.

Зато сада више није питање само шта је трагедија учинила житељима овог града, већ је питање шта је дугогодишња немоћ учинила човеку, и створила привид да му је отупљен дух борбе и жеље да се бори, или га је научила да сваку несрећу прихвати као нешто што се просто дешава.

Најопаснија реч коју су живели људи у овом граду, није била ,,страх" већ ,,узалуд".

Због тога је највећа борба житеља била да поново поверује сопственој савести, јер се слобода овде није изгубила када им је неко затворио капију града, већ када их је убедио да је није могуће отворити.

Када се немоћ увукла у сваку пору њихове свакодневице, док је око њих било све бучно.

Изненада се из те буке једно јутро на литургији зачуо хор младих. Нико их није платио да певају, нису добили ноте које је требало следити, нити су чекали да им неко каже када треба да подигну глас, само су почели да певају.

У почетку су гласови били несигурни и различити, а онда су се спојили, потом је из те различитости настала синхронизована и умилна песма, јер су гласови сами пронашли своју песму.

И, баш тада је наступила промена, јер може да се нареди шта ће хор певати, могу ноте да се напишу, али не може да се нареди шта ће људи чути у сопственом гласу.