Zbunjenost u sadašnjosti

Običan čovek savremenog doba je često zbunjen pred svim dešavanjima koja mu se događaju ispred očiju.

Od ljudi koji imaju u sebi ,,herojski" spoj genetike, jer su se sa mukom borili da dobiju nazavisnost svoga grada, i baš zbog toga došli do stanja da već godinama jednostavno podrazumevaju da se njihov grad stavlja ispred pojedinca. Na taj način njihov grad izgleda jak spolja, a unutra je postajao sve prazniji.

Sačuvane su mnoge njegove relikvije, umetničko nasleđe, a ipak duh čoveka u ovom gradu beše dugo klonuo. Ljudi su shvatali da jako dugo stoje u nemoćnim pozicijama i idejama, jer je bio nagrižen najdublji oblik osiromašenja njihovog teško izvojevanog egalitarnog grada. Ne samo da je bilo uništeno sve izvan njegovih zidina, već su sva polja i oranice bile popaljene. No ne samo to, bilo je nešto najvrednije i najvažnije što im je polako oduzimano, a to je vera da nešto može da bude drugačije.

Zbog toga se već jako dugo u stanovnicima ovog grada uselila ideja da ne treba da očekuju bolju budućnost. Samim tim jenjavala je borba za njega. To se nije dešavalo zato što su ljudi ovog grada, kako se činilo na prvi pogled, postali neutralni, već su se umorili od nade u sebi.

Na takav način započelo je gušenje predivnog romantičarskog i pesničkog duha koji su posedovali u sebi, kroz bogato i razgranato nasleđene ideale, koji se zove istorizam, kao i zanesenost zahvaljujući kojoj se čine velika dela i čudesa vezana za duboke korene jednog naroda, sa gotovo antičkim karakterom.

Epski grad i narod u njemu je živeo nalazeći se u opasnoj strasti u vremenu, kada nacionalni stub nije bio dovoljno čvrst, i kada jedna tragedija nije bila dovoljno dogmatična da probudi sve žitelje. Nisu svima bile podjednako otvorene oči koje mogu da sagledaju istinu.

Nije bilo drugog elementa koji okuplja ljude, osim toga da se dogodi nešto strašno kako bi se žitelji probudili.

Nažalost, za određeni broj duša i najveća nesreća može prolaziti pored njih i oni neće odreagovati, jer je u njima ugašena sposobnost da iz tragedije izvuku smisao.

Tolika obamrlost trajala je jako dugo.

Probudio se ogroman deo žitelja, no ipak su postojali i oni koji su govorili:

,,To se svuda dešava, tako je sada svuda u svetu!"

Vidi se da je u ovom gradu svetinja postala normalizacija psihološke nemoći.

Pomislio bi čovek da ovi žitelji još uvek vuku varvarsku mešavinu primitivnog duha sa primitivnim karakterima. Posetilac dobije utisak da su ljudi u jednom periodu prihvatili misao da se ništa ne može promeniti i da više ne moraju da nose bolnu odgovornost sa pitanjem:

,,Šta ja tu mogu da uradim, ništa"!

I tako se najumniji deo žitelja ovog grada, štiteći se od razočarenja, odlučio da snizi svoja očekivanja, jer mu je stvarnost odmah izgledala podnošljivije. Ali, tragedija je probudila one ljude koji više nisu nasedali, niti pokušavali da spavaju objašnjavajući sebi da je sve neizbežno.

Kada čovek koji je mentalno naviknut na nemoć bude spreman da nepravdu proglasi prirodnom pojavom, to je trenutak najdublje pobede njihovog vladara.

Kada ubedi ljude da ništa nije moguće, kreće vreme u kome čovek više ne brani svoju budućnost, već se prilagođava sadašnjosti.

Zato sada više nije pitanje samo šta je tragedija učinila žiteljima ovog grada, već je pitanje šta je dugogodišnja nemoć učinila čoveku, i stvorila privid da mu je otupljen duh borbe i želje da se bori, ili ga je naučila da svaku nesreću prihvati kao nešto što se prosto dešava.

Najopasnija reč koju su živeli ljudi u ovom gradu, nije bila ,,strah" već ,,uzalud".

Zbog toga je najveća borba žitelja bila da ponovo poveruje sopstvenoj savesti, jer se sloboda ovde nije izgubila kada im je neko zatvorio kapiju grada, već kada ih je ubedio da je nije moguće otvoriti.

Kada se nemoć uvukla u svaku poru njihove svakodnevice, dok je oko njih bilo sve bučno.

Iznenada se iz te buke jedno jutro na liturgiji začuo hor mladih. Niko ih nije platio da pevaju, nisu dobili note koje je trebalo slediti, niti su čekali da im neko kaže kada treba da podignu glas, samo su počeli da pevaju.

U početku su glasovi bili nesigurni i različiti, a onda su se spojili, potom je iz te različitosti nastala sinhronizovana i umilna pesma, jer su glasovi sami pronašli svoju pesmu.

I, baš tada je nastupila promena, jer može da se naredi šta će hor pevati, mogu note da se napišu, ali ne može da se naredi šta će ljudi čuti u sopstvenom glasu.