Odluka

U životu svakog čoveka postoji trenutak kada počne da donosi odluke na koje je na neki način primoran, ne zato što je siguran, već zato što je shvatio da je i neodlučivanje jedna vrsta velike odluke. Mada, često se molimo da se neke stvari dese, koje nismo u mogućnosti i snazi da sprovedemo sami, moleći se za pomoć nekom od nama dragih Svetitelja.

Dugo čekamo na neke situacije misleći da će nam vreme samo od sebe doneti odgovore na mnoga pitanja, i onda shvatamo da postoji nešto što sve završi.

Odluka.

Verujemo da će se ljudi promeniti, da će uvideti, da će se okolnosti razjasniti, srce sporije kucati, i dok život prolazi ne pokazujući sam pravac, ti stojiš i čekaš. Tako tiho, tako prazno, tako ponizno.

Zaboravljaš da život ne dolazi pred nas sa objašnjenjem, već nam nudi nekoliko vrata ispred kojih nas ostavlja potpuno same, da stvar izbora bude naša.

I tada odluka postaje nešto više od izbora, nešto više od nas samih, ona postaje naš čin slobode!

Uviđamo da to nije samo trenutak kada osećamo da smo izabrali dobro, već je i trenutak kada prihvatimo da više ne možemo živeti u onome što smo prerasli. Biti dobar prema svima, čak i prema onima koji nisu dobri jer znamo da je život dobro, kao posledicu, ume da umori od ljudi koji još uvek nisu stali na stazu sopstvene promene. Čovek potroši vreme, i prisustvo koje je bilo puko rasipanje energije kojom je mogao da oblikuje čitav jedan nasmešeni svemir unutar drugog bića.

Tada često napušta određena mesta svog postojanja kada shvati da ljubav i dobrota nisu dovoljan razlog da ostane tamo gde gubi sebe. Traži mesta gde ga ima u svoj svojoj punoći i obilju.

Zato su neke molitve i odluke najvažnije kada su tihe i verne, jer je život vernost.

Praznine stoje kao na grobu, one nemaju svedoke, nemaju objašnjenja, nemaju romantičan završetak, već žive u metafizičkom svetu koji grozno buči.

Čovek ne treba da im se vraća jer je tamo nekada izgubio mir.

Ne mora niko spolja da sagleda šta mu se dogodilo, ako se unutra čoveka desio čitav jedan život.

Možda je mudrost baš u tome, ne tražiti dozvolu od ljudi, od prošlosti da bismo mogli da idemo u budućnost.

Jer mnoge odluke nisu izbor između dve mogućnosti, već su izbor između sebe starog i onoga što treba da postanemo.

I tek tada otkrivamo veliku istinu, da sloboda nije da možemo da imamo sve što želimo, već je sloboda kada više ne moramo da želimo ono što nas je nekada držalo zarobljenima.

Tada dolazi i smisao u znaku začetka koji nas ispunjava blagošću u kojoj nam dopušta da sagledamo sve privide svoje duše, koja se borila u znaku bezdana kako bi ušla u stanje mirnoće.

Jer najdublji smisao čovek ne može da zamisli.

Nije nam dato da vidimo, već je potrebno da prepoznamo druge kroz svoju mudrost, da spoznamo sebe i tek tada možemo reći da smo na putu da budemo i postanemo prosvećeni.

Da pobedimo sve što nam ne služi.

Da postanemo snažni i sledimo onog davno zaboravljenog junaka u sebi.

To je ostrvo našeg univerzuma u kome uspevamo sebe da ograničimo i onda kada smo pogrešili, mogućnost da ispunimo svoj udes ili svoje postojanje i da trajemo kroz sva vremena.

Izbeći prolaznost vremena, jeste večnost u kojoj je najveći smisao činiti dobro i ne nanositi bol ni sebi, ni drugima.

I, tada nije samo spoljašnjost mirna i unutar nas je prilična saglasnost zapovesti i srca.