Granica

Postoje ljudi koji su odrasli na takav način da je njihova unutrašnja priroda oblikovana tišinom, obzirnošću i merom.

To su ljudi koji u tuđe svetove ulaze sa tom nekom starinskom verom gde se reč ne podiže, gde se tuđa slabost ne gađa u njegovo najosetljivije mesto i da, čak i onda kada ih neko povredi, u sebi nađu dovoljno mere da mu se ne svete, niti da vraćaju istom merom.

Takvi ljudi dugo veruju, nekad i čitav svoj život, da će kultura biti prepoznata kao kultura.

Ali, kulturu ne prepoznaje svako.

Jednog dana naiđu na čoveka koji ne poznaje meru.

Jer postoje u svetu i oni drugi ljudi kojima je tuđa pristojnost samo prazan prostor za njihovu bahatost.

Kulturan čovek tada često ostane bez reči.

Oni drugi tišinu ne čitaju kao dostojanstvo, već kao nemoć, obzirnost kao strah, blagost kao dozvolu. I što im se više ustupa, njihov korak postaje sve širi, sve bezobrazniji, sve sigurniji u tuđem povlačenju.

A čovek koji nije navikao na grubost, čija je duša tanana, pred njom ostaje nem i zbunjen. Zatečen.

Ne zato što on nema reči, naprotiv ima ih previše, jer se u njemu u tom momentu sudaraju vaspitanje i nepravda, želja da ostane čovek i potreba da se odbrani.

Dok onaj drugi viče, on traži pravu reč, dok ga ovaj drugi udara rečima, on još uvek meri gde će pasti njegove reči, da ne pogode u neku tuđu ranu.

I tako ponekad prođu godine u kojima čovek braneći tuđi mir i tuđe rane, napravi svoje i ne oseti kada je narušio sopstveni mir.

Sve do trenutka dok nešto u njemu ne prekine tu staru, nevidljivu nit pokornosti i dok ne podigne štitove u vidu svog najpre unutrašnjeg glasa koji se konačno javlja iz njega kao iz dubine mora.

Jer spoljašnji svet koji je ustrojen, nije ustrojen po meri pristojnog poretka.

U njemu se nalaze ljudi koji tuđu blagost zamene za slabost, pristojnost za pokornost.

Što im se više ustupa, oni sve više nastupaju. Kao da je čovekova granica nevidljiva, onoga trenutka kada je drugi čovek ne brani.

To je najteži trenutak za dobre ljude, zato što oni sebi tada postavljaju pitanje kako da ostanu dobri, a da ne postanu bespomoćni. Jer dobrota često bez granice postaje samozaborav.

I zato postoji taj trenutak zrelosti kada vaspitanje mora dobiti jedan novi oblik, ne kroz grubost, ne kroz osvetu, ne kroz bahatost, već kroz granicu.

To je trenutak kada prestanemo više sebe da objašnjavamo svakome. Ne molimo da nas razumeju, ne pokušavamo da svoju dobrotu dokazujemo onima koji su odlučili da je ne vide. Samo stojimo na svom mestu i kažemo:

Tačka.

Ponekad je dovoljna samo jedna jedina reč.

Ne kao psovka, ne kao poniženje, već kao moralna granica preko koje se više ne prelazi.

Jer pokornost nije dobrota, a ćutanje ne donosi uvek mir, dok pristojnost nije obaveza da trpimo nepristojnost.

Čovek ne postaje snažan, posebno u dekadentnom društvu onda kada više nema potrebu da se nadviče sa nekim, nego kada njegova reč postane tiha, i odlučna u stabilnosti sopstvenog samopoštovanja.

Jer dostojanstvo ne podiže glas, ono samo jednog dana prestane da se povlači.