Тишина

Вера је била мала девојчица када је осетила тајну тишине. Десило се то једног поподнева док је цртала планине и море. Седећи на лепом и чистом тепиху само је наједном осетила да је кућа пространија. Убрзо је схватила да се то понавља и да су то минути када отац није био код куће. Волела га је, али није умела речима да објасни шта је то због чега је атмосфера била другачија када он није био ту.

Није јој било познато када је то први пут приметила. Можда онда када је имала шест година и када је донела тати цртеж на коме су били он и она, а у позадини велико сунце и зажарене звезде на небу. Држала је чврсто цртеж, као нешто најдрагоценије што има, и стајала испред њега док је он читао дневне новине.

Рекла је: ,,Тата погледај!“

Погледао је у цртеж безвољно и рекао:

,,Лепо.“

То је било све што је урадио.

Потом је окренуо главу и вратио се читању новина. За то време Вера је стајала још неколико часака тик испред њега чекајући да подигне поглед и каже још нешто нежно и узвишено. Чекала је да каже нешто, али није знала да му објасни шта чека. Али, свеједно, он јој није више ништа рекао. Прошло јој је пола живота у чекању да чује ту додатну реч.

Расла је у свом свету. Највише је волела да се завуче у кућну библиотеку да тамо чита, сецка исечке из новина о разним писцима, уметницима, причама, песмама, и тако је проводила дане јер је осећала радост у том помало безљудном свету. Врло рано је открила велику истину да се антитела културе и тихе радости у организму стварају баш у библиотекама.

Дани су пролазили уз оца који није умео да изговори ништа о љубави. Једноставно је сматрао да се неке ствари подразумевају попут беспоговорне покорности, не рачунајући да ће се услед повремене строгости и његових испада у њу временом подмукло и неосетно уселити несигурност. Бринуо је о томе да ли мајка има довољно новца за кућу, али јој никада није био посвећен онако како је она желела. Тражила је да буде присутан, али његова рука није била ту.

Тако је временом научила да када неко ћути она почне да прича да не настане непријатна тишина. Или, када би се неко удаљио од ње, она би пошла за њим и прилазила би увек прва. Касније је, када је одрасла и постала способна жена, долазила у ситуације у којима су је људи повређивали, али се она бавила силаском у себе свесна да треба да буде још боља.

Имала је утисак да ако не буде довољно добра, понизна и љубазна, односно ако не заслужи, неће отворити невидљива врата иза којих стоји њен отац да је поведе у свет са милим погледом и речима које јој греју душу речима:

,,Поносан сам на тебе!“

Схватила је да људи немају власт над сопственим тренуцима и није видела у оцу сигуран узор на који може да се ослони. Због тога је тежила ка томе да гради сопствени стабилан карактер. Али речи које је изговарао довеле су је до осећаја кривице и повлачења.

Осетила би се узвишено када би јој неки мушкарац рекао дивне речи јер је живела чекајући обећаног који долази и избавља је из стварности. Временом је њено маштање, некада лако и високо као да досеже седам небеса, почело да се повлачи, јер је препознала у себи нешто што ју је заболело – начин размишљања који је слушала из очевих речи.

Због тога је годинама покушавала да буде довољно добра, довољно лепа, довољно послушна, довољно стрпљива, само да би коначно привукла пажњу некога ко би јој рекао да је посебна. А најтужније од свега је било то што није примећивала да не тражи љубав мушкарца, већ покушава да кроз туђу љубав залечи место на којем је чекала очеву пажњу.

Живела је у сенима верујући у њих, јер је прочитала Кафкине речи које су се дубоко урезале у њену душу, да је ,,Сен најневиније биће“.

Када је једног дана видела старог оца да плаче јер је мајка завршила у болници, схватила је да он без мајке не може да функционише. Она му кува, пере, и тек тада је знала да је она била ту као неко ко је носио све на својим леђима и испуњавао његове празнине.

А њу у том моменту нико није питао колико јој је тешко да носи терете који су превелики за једно дете, док своје срце оставља негде успут.

Касније је то радила у љубави, у животном слављењу сањарења. Круг је био повезан унутар себе. Пристајала је на такве тренутке, јер није тражила љубав већ дозволу да буде важна.

Године су пролазиле, а у њој се спепелила тишина у којој је осећала тугу која је све више расла како је бивала зрелија жена. Није умела јасно да објасни њено порекло.

Испуњена ослобођењем и исцељењем у тиховању, временом је тај глас у себи заменила свесним подржавајућим речима према самој себи у различитим снатрењима своје душе.

Све док једног дана, испуњена сабраношћу, није села на обалу мора и окренула се према његовој мирној површини и залазећем сунцу, дуго га посматрајући док није ушла у воду и запловила. Запливала је и истовремено осетила ослобођење са сваким замахом руку, од нагомиланог терета, нежно и са лакоћом. Тада је схватила да се не може решити нешто што мислимо да смо одживели, већ када то домислимо телом – тек тада бришемо трагове и ожиљке на својој души.

Потом је тихо заплакала. Одговор се налазио у малој девојчици која је још увек била заробљена у њој, са прошлошћу кроз коју је годинама носила.

Дубоко је удахнула, загњурила главу испод површине воде, па се у тишини ситних таласа обратила детету у себи:

,,Ниси невидљива, нити невољена зато што ниси вредела, само ниси добила љубав која ти је била потребна.“

Тело је почело да се опушта и да кроз себе разлива осећај дубоке љубави у којој је Вера разумела разлику између послушности и љубави, доброте и терета.

Од тада је престала да тражи у другима да јој врате оно што јој је детињство одузело. У њој се отворила нова тишина која више није била празна.