Tišina

Vera je bila mala devojčica kada je osetila tajnu tišine. Desilo se to jednog popodneva dok je crtala planine i more. Sedeći na lepom i čistom tepihu samo je najednom osetila da je kuća prostranija. Ubrzo je shvatila da se to ponavlja i da su to minuti kada otac nije bio kod kuće. Volela ga je, ali nije umela rečima da objasni šta je to zbog čega je atmosfera bila drugačija kada on nije bio tu.

Nije joj bilo poznato kada je to prvi put primetila. Možda onda kada je imala šest godina i kada je donela tati crtež na kome su bili on i ona, a u pozadini veliko sunce i zažarene zvezde na nebu. Držala je čvrsto crtež, kao nešto najdragocenije što ima, i stajala ispred njega dok je on čitao dnevne novine.

Rekla je: ,,Tata pogledaj!“

Pogledao je u crtež bezvoljno i rekao:

,,Lepo.“

To je bilo sve što je uradio.

Potom je okrenuo glavu i vratio se čitanju novina. Za to vreme Vera je stajala još nekoliko časaka tik ispred njega čekajući da podigne pogled i kaže još nešto nežno i uzvišeno. Čekala je da kaže nešto, ali nije znala da mu objasni šta čeka. Ali, svejedno, on joj nije više ništa rekao. Prošlo joj je pola života u čekanju da čuje tu dodatnu reč.

Rasla je u svom svetu. Najviše je volela da se zavuče u kućnu biblioteku da tamo čita, secka isečke iz novina o raznim piscima, umetnicima, pričama, pesmama, i tako je provodila dane jer je osećala radost u tom pomalo bezljudnom svetu. Vrlo rano je otkrila veliku istinu da se antitela kulture i tihe radosti u organizmu stvaraju baš u bibliotekama.

Dani su prolazili uz oca koji nije umeo da izgovori ništa o ljubavi. Jednostavno je smatrao da se neke stvari podrazumevaju poput bespogovorne pokornosti, ne računajući da će se usled povremene strogosti i njegovih ispada u nju vremenom podmuklo i neosetno useliti nesigurnost. Brinuo je o tome da li majka ima dovoljno novca za kuću, ali joj nikada nije bio posvećen onako kako je ona želela. Tražila je da bude prisutan, ali njegova ruka nije bila tu.

Tako je vremenom naučila da kada neko ćuti ona počne da priča da ne nastane neprijatna tišina. Ili, kada bi se neko udaljio od nje, ona bi pošla za njim i prilazila bi uvek prva. Kasnije je, kada je odrasla i postala sposobna žena, dolazila u situacije u kojima su je ljudi povređivali, ali se ona bavila silaskom u sebe svesna da treba da bude još bolja.

Imala je utisak da ako ne bude dovoljno dobra, ponizna i ljubazna, odnosno ako ne zasluži, neće otvoriti nevidljiva vrata iza kojih stoji njen otac da je povede u svet sa milim pogledom i rečima koje joj greju dušu rečima:

,,Ponosan sam na tebe!“

Shvatila je da ljudi nemaju vlast nad sopstvenim trenucima i nije videla u ocu siguran uzor na koji može da se osloni. Zbog toga je težila ka tome da gradi sopstveni stabilan karakter. Ali reči koje je izgovarao dovele su je do osećaja krivice i povlačenja.

Osetila bi se uzvišeno kada bi joj neki muškarac rekao divne reči jer je živela čekajući obećanog koji dolazi i izbavlja je iz stvarnosti. Vremenom je njeno maštanje, nekada lako i visoko kao da doseže sedam nebesa, počelo da se povlači, jer je prepoznala u sebi nešto što ju je zabolelo – način razmišljanja koji je slušala iz očevih reči.

Zbog toga je godinama pokušavala da bude dovoljno dobra, dovoljno lepa, dovoljno poslušna, dovoljno strpljiva, samo da bi konačno privukla pažnju nekoga ko bi joj rekao da je posebna. A najtužnije od svega je bilo to što nije primećivala da ne traži ljubav muškarca, već pokušava da kroz tuđu ljubav zaleči mesto na kojem je čekala očevu pažnju.

Živela je u senima verujući u njih, jer je pročitala Kafkine reči koje su se duboko urezale u njenu dušu, da je ,,Sen najnevinije biće“.

Kada je jednog dana videla starog oca da plače jer je majka završila u bolnici, shvatila je da on bez majke ne može da funkcioniše. Ona mu kuva, pere, i tek tada je znala da je ona bila tu kao neko ko je nosio sve na svojim leđima i ispunjavao njegove praznine.

A nju u tom momentu niko nije pitao koliko joj je teško da nosi terete koji su preveliki za jedno dete, dok svoje srce ostavlja negde usput.

Kasnije je to radila u ljubavi, u životnom slavljenju sanjarenja. Krug je bio povezan unutar sebe. Pristajala je na takve trenutke, jer nije tražila ljubav već dozvolu da bude važna.

Godine su prolazile, a u njoj se spepelila tišina u kojoj je osećala tugu koja je sve više rasla kako je bivala zrelija žena. Nije umela jasno da objasni njeno poreklo.

Ispunjena oslobođenjem i isceljenjem u tihovanju, vremenom je taj glas u sebi zamenila svesnim podržavajućim rečima prema samoj sebi u različitim snatrenjima svoje duše.

Sve dok jednog dana, ispunjena sabranošću, nije sela na obalu mora i okrenula se prema njegovoj mirnoj površini i zalazećem suncu, dugo ga posmatrajući dok nije ušla u vodu i zaplovila. Zaplivala je i istovremeno osetila oslobođenje sa svakim zamahom ruku, od nagomilanog tereta, nežno i sa lakoćom. Tada je shvatila da se ne može rešiti nešto što mislimo da smo odživeli, već kada to domislimo telom – tek tada brišemo tragove i ožiljke na svojoj duši.

Potom je tiho zaplakala. Odgovor se nalazio u maloj devojčici koja je još uvek bila zarobljena u njoj, sa prošlošću kroz koju je godinama nosila.

Duboko je udahnula, zagnjurila glavu ispod površine vode, pa se u tišini sitnih talasa obratila detetu u sebi:

,,Nisi nevidljiva, niti nevoljena zato što nisi vredela, samo nisi dobila ljubav koja ti je bila potrebna.“

Telo je počelo da se opušta i da kroz sebe razliva osećaj duboke ljubavi u kojoj je Vera razumela razliku između poslušnosti i ljubavi, dobrote i tereta.

Od tada je prestala da traži u drugima da joj vrate ono što joj je detinjstvo oduzelo. U njoj se otvorila nova tišina koja više nije bila prazna.