Стварност

Данас је на изглед један сасвим обичан јесењи дан са жутим лишћем и капима ситне кише које не престају. Не престају ни мисли које лете на разне стране од сопствених планова, жеља, распореда, обавеза и хтења за њиховим остварењем. У свему томе човек заборави где се заиста налази, јер некада нема увид у то шта је стварност.

Знам да је субјективна стварност једина стварност која постоји. Када ову чињеницу човек схвати и прихвати односно када спозна да нема стварне стварности,

тек тада мало боље увуђа да заправо из те перспективе нико није у праву, ни ти, ни други, односно сви су у праву. Одмах потом долазимо до следећег питања :

,,Колика је стварна стварност?"

Пред овим питањем сам често била у ситуацији да разговарам са својим пријатељем, на песнички начин, који је уједно и духовни начин промишљања. Али, схватам да људи често раде одређене ствари, а да у суштини не разумеју зашто то раде или се понашају на другачији начин од онога што говоре. Ти само можеш све то да приметиш и све време мислиш да држиш конце у својим рукама, варајући себе као да управљаш свим полугама сопственог живота.

Ми углавном мислимо да тиме што знамо када устајемо, где идемо и колико радимо, шта ћемо радити сутра, или за пет, можда десет година, све држимо под контролом.

Сат по сат, дан по дан, лагано контрола постаје наша невидљива стварност. Ништа не преиспитујемо, ни себе, ни своје мисли, нити своју свест о незнању, а самим тим ни свест о стицању знања.

Могуће је да тек када се суочимо са неким проблемом и чињеницом, отвара се шанса да осетимо како постоји нешто што је изван наше воље, али тада наступа наш страх или тамна страна нашег ума. Паника обузима наше тело, и све док се не умиримо у себи не знамо како даље ићи, али поента је ићи даље и овог пута, свесније. Несвености је превише, а и лако је бити несвестан, за свесност је потребан огроман труд.

Осим тога, важно је знати да тада није у питању само страх, већ је присутан грч или блокада који долазе од губитка контроле. Јер, сваки човек верује да управља својим животом. Међутим, све што долази у наш живот, долази са разлогом да научимо разлику између наше одговорности и контроле.

Наша одговорност у сваком моменту је да урадимо оно што је до нас самих.

Али, људи најчешће бирају за себе најбољу могућност у тренутку у коме се налазе, јер је то најбоље што у том моменту могу да ураде. Контрола је била само покушај да управљају оним што није у њиховој моћи. Један такав случај у повести човечанства била је појава вируса корона, која је недвосмислено указала да немамо контролу над сопственим животом. Управо је она била окидач за многе анксиозне појаве које су уследиле убрзо после ње.

Схватили смо тада да ми можемо да волимо људе, али да не можемо да управљамо њиховим животом.

Схватили смо такође, да можемо да планирамо нашу будућност, али да се она не одвија према неком нашем промислу поретка ствари.

И онда смо увидели да живот није уговор који смо потписали са сигурношћу, да човек не треба да се плаши сазнања у коме не може да гарантује своју слободу, пред околностима које не може да промени и на које не може да утиче. Управо се овде крије кључ спознаје.

Цитираћу Виктора Франкла који је рекао : ,,Када више нисмо у стању да променимо ситуацију изазвани смо да променимо себе".

То је тачка нашег преокрета. У таквим моментима једино што можемо је да променимо свој поглед и однос на дате околности.

Сви ми имамо три мозговна језика, које је потребно развијати како бисмо били флексибилнији, јер крутост није гаранција на десет или педесет година квалитетног и испуњеног живота, који бисмо водили из своје визије да га заслужујемо.

Али, можемо да прихватимо рецимо то да љубав није поседовање, да брига није управљање, и да супротност није одсуство сваког ризика.

Када се осврнемо на детињство, на период док смо били деца и размислимо ко је била особа коју смо волели од своје 5. до 8. године живота и шта смо добијали од те особе, можемо добити увиде у нова поглавља скривених кућица своје душе. Питајмо себе, да ли су то били : уважавање, подстицање, стрпљење, подршка разумевање, преданост, љубав, брижност, машта, слобода, охрабрење, оданост, поштовање, или нешто сасвим друго. Запишите без страха, јер нико осим вас не види шта сте написали, и погледајте шта сте својом руком која је веза са мозгом, извукли из себе.

Јер, то је био период када дете већ почиње да гради слику о себи, о другим људима и о свету у коме живи. Оно још увек нема зрелост, али почиње веома снажно да доживљава похвале, неправду, љубав. Био је то однос у коме је свако од нас морао да буде хтео или не. Однос према људима у коме је морао свако да се прилагоди на себи својствен начин, да би био вољен!

Управо ту почиње разумевање наших садашњих понашања и наших образаца током читавог нашег живота. Схватамо каква личност се градила у нама.

Потом лагано долазимо до човекове слободе и његовог избора како да пронађе начин да разуме некадашње потребе и искуства, која су се претворила у његове данашње обрасце понашања.

Када спознамо ове ствари и када престанемо да живимо по правилима које смо себи поставили када смо били још мала деца, долазимо полако до свог освешћења, као и до потребе да се мењамо, како бисмо пре свега себи постали добри!

Престајемо да контролишемо све што нам се догађа и почињемо да бирамо како ћемо пролазити кроз оно што нам живот шаље са отварањем прозора кућице своје душе, кроз јасну слику на шта трошимо своју пажњу и своју енергију.

Замислимо тренутак данас када бисмо рецимо срели себе са шест година, да ли бисмо препознали то дете у себи?

Шта мислите, да ли би то дете било срећно због особе у коју смо израсли?