Stvarnost

Danas je na izgled jedan sasvim običan jesenji dan sa žutim lišćem i kapima sitne kiše koje ne prestaju. Ne prestaju ni misli koje lete na razne strane od sopstvenih planova, želja, rasporeda, obaveza i htenja za njihovim ostvarenjem. U svemu tome čovek zaboravi gde se zaista nalazi, jer nekada nema uvid u to šta je stvarnost.

Znam da je subjektivna stvarnost jedina stvarnost koja postoji. Kada ovu činjenicu čovek shvati i prihvati odnosno kada spozna da nema stvarne stvarnosti,

tek tada malo bolje uvuđa da zapravo iz te perspektive niko nije u pravu, ni ti, ni drugi, odnosno svi su u pravu. Odmah potom dolazimo do sledećeg pitanja :

,,Kolika je stvarna stvarnost?"

Pred ovim pitanjem sam često bila u situaciji da razgovaram sa svojim prijateljem, na pesnički način, koji je ujedno i duhovni način promišljanja. Ali, shvatam da ljudi često rade određene stvari, a da u suštini ne razumeju zašto to rade ili se ponašaju na drugačiji način od onoga što govore. Ti samo možeš sve to da primetiš i sve vreme misliš da držiš konce u svojim rukama, varajući sebe kao da upravljaš svim polugama sopstvenog života.

Mi uglavnom mislimo da time što znamo kada ustajemo, gde idemo i koliko radimo, šta ćemo raditi sutra, ili za pet, možda deset godina, sve držimo pod kontrolom.

Sat po sat, dan po dan, lagano kontrola postaje naša nevidljiva stvarnost. Ništa ne preispitujemo, ni sebe, ni svoje misli, niti svoju svest o neznanju, a samim tim ni svest o sticanju znanja.

Moguće je da tek kada se suočimo sa nekim problemom i činjenicom, otvara se šansa da osetimo kako postoji nešto što je izvan naše volje, ali tada nastupa naš strah ili tamna strana našeg uma. Panika obuzima naše telo, i sve dok se ne umirimo u sebi ne znamo kako dalje ići, ali poenta je ići dalje i ovog puta, svesnije. Nesvenosti je previše, a i lako je biti nesvestan, za svesnost je potreban ogroman trud.

Osim toga, važno je znati da tada nije u pitanju samo strah, već je prisutan grč ili blokada koji dolaze od gubitka kontrole. Jer, svaki čovek veruje da upravlja svojim životom. Međutim, sve što dolazi u naš život, dolazi sa razlogom da naučimo razliku između naše odgovornosti i kontrole.

Naša odgovornost u svakom momentu je da uradimo ono što je do nas samih.

Ali, ljudi najčešće biraju za sebe najbolju mogućnost u trenutku u kome se nalaze, jer je to najbolje što u tom momentu mogu da urade. Kontrola je bila samo pokušaj da upravljaju onim što nije u njihovoj moći. Jedan takav slučaj u povesti čovečanstva bila je pojava virusa korona, koja je nedvosmisleno ukazala da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom. Upravo je ona bila okidač za mnoge anksiozne pojave koje su usledile ubrzo posle nje.

Shvatili smo tada da mi možemo da volimo ljude, ali da ne možemo da upravljamo njihovim životom.

Shvatili smo takođe, da možemo da planiramo našu budućnost, ali da se ona ne odvija prema nekom našem promislu poretka stvari.

I onda smo uvideli da život nije ugovor koji smo potpisali sa sigurnošću, da čovek ne treba da se plaši saznanja u kome ne može da garantuje svoju slobodu, pred okolnostima koje ne može da promeni i na koje ne može da utiče. Upravo se ovde krije ključ spoznaje.

Citiraću Viktora Frankla koji je rekao : ,,Kada više nismo u stanju da promenimo situaciju izazvani smo da promenimo sebe".

To je tačka našeg preokreta. U takvim momentima jedino što možemo je da promenimo svoj pogled i odnos na date okolnosti.

Svi mi imamo tri mozgovna jezika, koje je potrebno razvijati kako bismo bili fleksibilniji, jer krutost nije garancija na deset ili pedeset godina kvalitetnog i ispunjenog života, koji bismo vodili iz svoje vizije da ga zaslužujemo.

Ali, možemo da prihvatimo recimo to da ljubav nije posedovanje, da briga nije upravljanje, i da suprotnost nije odsustvo svakog rizika.

Kada se osvrnemo na detinjstvo, na period dok smo bili deca i razmislimo ko je bila osoba koju smo voleli od svoje 5. do 8. godine života i šta smo dobijali od te osobe, možemo dobiti uvide u nova poglavlja skrivenih kućica svoje duše. Pitajmo sebe, da li su to bili : uvažavanje, podsticanje, strpljenje, podrška razumevanje, predanost, ljubav, brižnost, mašta, sloboda, ohrabrenje, odanost, poštovanje, ili nešto sasvim drugo. Zapišite bez straha, jer niko osim vas ne vidi šta ste napisali, i pogledajte šta ste svojom rukom koja je veza sa mozgom, izvukli iz sebe.

Jer, to je bio period kada dete već počinje da gradi sliku o sebi, o drugim ljudima i o svetu u kome živi. Ono još uvek nema zrelost, ali počinje veoma snažno da doživljava pohvale, nepravdu, ljubav. Bio je to odnos u kome je svako od nas morao da bude hteo ili ne. Odnos prema ljudima u kome je morao svako da se prilagodi na sebi svojstven način, da bi bio voljen!

Upravo tu počinje razumevanje naših sadašnjih ponašanja i naših obrazaca tokom čitavog našeg života. Shvatamo kakva ličnost se gradila u nama.

Potom lagano dolazimo do čovekove slobode i njegovog izbora kako da pronađe način da razume nekadašnje potrebe i iskustva, koja su se pretvorila u njegove današnje obrasce ponašanja.

Kada spoznamo ove stvari i kada prestanemo da živimo po pravilima koje smo sebi postavili kada smo bili još mala deca, dolazimo polako do svog osvešćenja, kao i do potrebe da se menjamo, kako bismo pre svega sebi postali dobri!

Prestajemo da kontrolišemo sve što nam se događa i počinjemo da biramo kako ćemo prolaziti kroz ono što nam život šalje sa otvaranjem prozora kućice svoje duše, kroz jasnu sliku na šta trošimo svoju pažnju i svoju energiju.

Zamislimo trenutak danas kada bismo recimo sreli sebe sa šest godina, da li bismo prepoznali to dete u sebi?

Šta mislite, da li bi to dete bilo srećno zbog osobe u koju smo izrasli?