O tišini

Posebnu tišinu osećam u blizini beskrajnog plavog mora koje u meni budi nešto neobjašnjivo što otvara novi prostor u mom srcu u kome jasno čujem sebe.

Poneke tišine leče, a poneke i kažnjavaju. Mada postoje i pojedine tišine koje govore glasnije od bilo kojih reči.

Jednostavno dođe momenat kada više nemamo šta nekome da kažemo, kada shvatimo da smo sve što smo mogli već izgovorili. Tada ostajemo sami sa sobom, sa milion objašnjenja u svojim mislima, sa razmišljanjem o tome kako sebe da opravdavamo pred sobom i pred drugima, sa tuđim glasovima u svojoj glavi koji odzvanjaju i ponavljaju šta to nismo dobro uradili ili gde smo pogrešili, ili pak one misli koje traže od nas da budemo ono što nismo.

Zbog toga je važno ostati sam sa sobom. Tada počinjemo da slušamo ono što je najteže, osluškivanje sopstvene duše. U tom prostoru tišine počinju da se nižu rečenice, sve neisplakane suze, svi oproštaji koje nismo zatražili, a mogli smo, i sve ljubavi koje nismo uspeli i umeli da sačuvamo.

Ali upravo ta tišina pored mirnog mora postaje prostor na kome naša duša počinje svoje unutrašnje ozdravljenje.

Kada sve utihne, kada nema sveta oko nas koji nas iscrpljuje, tek tada možemo da oslušnemo ono što je dugo u nama postojalo, ali nije moglo da progovori iz nas.

To su one tišine koje sami biramo, ali i one koje nosimo iz detinjstva, kada u nekom momentu nismo dobili nežnost koju smo želeli, jer dete ne ume da objasni odsustvo topline ali zna da oseti da mu nedostaje nešto jako važno. I tako bez ijedne izgovorene rečenice u detetu počne da se razvija tuga, jer otac ili majka nisu pokazali svoju ljubav, zato što nisu umeli da pokažu ono što nisu dobili kada su bili mali. A tiha tuga raste iz dana u dan.

Godinama kasnije kada se formira ličnost odraslog čoveka koja zaboravlja mnoge prizore iz detinjstva, ali telo jako dobro pamti sve što srce nije dobilo onda kada je trebalo da dobije i nežnost i ljubav. Telo pamti sve, i ruke koje su ga grlile, i sve one poglede koji nisu dovoljno ostajali na nama i sve reči koje su čekale da budu izgovorene, a nikada nisu stigle. Zato mnogi traže kada odrastu sve ono što im je nedostajalo kada su bili mali, birajući osobe kojima dokazuju neprekidno da se ljubav mora zaslužiti, i daju mnogo više nego što primaju. Opraštaju, mole, pokušavaju da budu dovoljno dobre i ponizne kako bi ljubav zalužile, dovoljno strpljive, sa dovoljno čekanja, samo da bi čule dve reči:

,,Volim te".

A zapravo tada se dešava nešto najtužnije u tom čekanju, sve dok ne počne da se leči mesto na kome se čekala ljubav koja je nedostajala. Baš tada, u tišini počinje isceljenje kada se utišamo i ne tražimo od drugih da nam vrate ono što smo davno u detinjstvu izgubili. To je trenutak kada tišina u nama više nije prazna, jer je čovek naučio da ćuti ne zato što nema više šta da kaže, već zato što ta mirna tišina počinje da putuje sa njim kroz život, unoseći u naše odnose ljubav, bliskost, i situacije u kojima više ništa ne tražimo.

Mnogo puta smo tražili od onih ljudi koje volimo i koji vole nas da nam daju ono što nama nedostaje, da pri tome ne znamo šta tačno hoćemo.

Ali, kada izostane sve ono što potvrđuje da smo vredni ljubavi u nama se aktivira stara tišina. Međutim, kada dođe taj trenutak u kome tišina prestaje da boli, čovek je prigrli kao najveće sedište svoga života. Tu na tom mestu počinje da se rađa nova tišina koja više nije mesto napuštanja, već postaje mesto našeg povratka.

To je trenutak u kome duša postaje čistija i staklastija, jer sami sebi počnemo davati sve ono što smo očekivali od drugih i tada naš odraz na nebu postane bistriji, u kome se ništa ne lomi i nigde se ne žuri.

I dok nastavljamo da posmatramo mirnu površinu vode kao da se u nama stišava i smiruje sve ono što je do nedavno bilo tako jako ustalasano. Tek, pomislimo koliko je vremena prošlo dok sve ovo nismo jasno uvideli.

Talasi u našoj duši koji su donosili nemir, lagano se umiruju, a tišina koja dolazi vraća ono što smo negde usput izgubili, sebe.