Hodočašće na Eginu

,,Bog se ne poznaje rečima nego čistotom srca“.

Dok mi se nije dogodila ,,neočekivana“ prilika za putovanje na Eginu, nisam razmišljala o tome da ovo putovanje počinje kao duhovni susret i poziv svetitelja kome on blagoslovi put. Niko ko je otišao na ovo hodočašće više nija ista osoba nakon povratka, jer se duša na tom mestu podiže više nego naše telo, a u srcu ostaje utisnut snažan pečat sećanja.

Krenula sam neplanirano sa generacijom čačanskih maturanata 1984. godine. Organizator je bila divna Sonja koja se sa svojim drugarima milosrdno angažovala oko putovanja. Okupljena grupa na kraju ni po čemu nije bila obična, niti prosečna. Usuđujem se da izgovorim ove reči bez gordosti nakon putovanja, jer mora nekada da se kaže istina, jer sve dok budemo spuštali kriterujeme po bilo čemu, da bi svi bili ,,jednaki“, činimo štetu kako prosečnima, tako i onima koji su mnogo pametniji, jer im je dat viši kapacitet razumevanja, koji podrazumeva rast i jednih i drugih.

U tome je suština, kako je osvetlio veliki Grigorije Palama, sa kojim smo se susreli na kraju hodočašća, a sa kojim počinjem ovaj esej. On je davno shvatio da su svi ljudi jednaki po vrednosti pred Gospodom, ali da nisu jednaki po darovima, snagama i merama. Dakle, jednakost postoji po dostojanstvu ali to nije isto što i jednakost po darovima. Učio nas je da se blagodat daje svima, ali da je svako prima prema svojoj meri, odnosno da svako sarađuje sa blagodaću različito. Taj rast je ličan i slobodan. Ako se jednakost pogrešno shvati, može se dogoditi (kao što svedočimo) da se nadareni sputavaju, da se prosek nameće svima,i da se izvrsnost doživljava kao pretnja. Baš zbog toga je ova grupa bila drugačija sa svim svojim razlikama u shvatanju života, u slobodi izražavanja, u kapacitetu i sveukupnom rastu grupe kroz ovo hodočašće.

Imali smo izuzetnogvodiča gospođu Snježanu Ilić grčkog filologa i magistra sociologije koja je završila Aristotelov univerzitet u Solunu, duhovnog pratioca sveštenika Jovana Đorema, i vozače autobusa koji su matematički precizno vozili sa ciljem dolaska u luku Pirej tačno na vreme, odakle nas je trajekt prevezao na ostrvo Eginu. Prvi susret sa morem u luci u ranu zoru bio je duboki udah konačnog dolaska i radost koja prati svaki poklonički put. Ozarenost i otvorenost ljudi se osetila odmah nakon prizora osunčanog neba iznad plavog beskraja mora koje se spajalo u tački horizonta tačno gde se nalazila Egina. Neko iz grupe je glasno izgovorio ono što smo svi u tom trenu pomislili: ,,Meni je dovoljan ovaj pogled i mogu da se vratim kući“. More koje je zaista sijalo posebnim sjajem, mirno i duboko, dočekalo nas je u predivnoj svetlosti. Zaplovili smo tačno u minut po planu uživajući u jutarnjoj plovidbi dok se trajekt lagano približavao luci u Egini koja nije oduvek bila samo tiho ostrvo.

Saznali smo da je Egina u antičko doba predstavljala moćnu pomorsku silu i jedno od najvažnijih trgovačkih središta u Saronskom zalivu. U 7. i 8. veku pre Hrista, Egina je kovala sopstveni novac, čuvene srebrne kornjače i ravnopravno se nadmetala sa Atinom za prevlast na moru. Naime, od vodiča smo čuli da se ovde nalazila prva prestonica moderne Grčke države pod upravom Joanisa Kapodistrijasa ( Kapo di Istra - poreklom sa Krfa) gde je i sahranjen u manastiru pored grada Krfa. Bio je primer polusvetog poglavara jer je živeo skromno, odbijajući lično bogaćenje, koga su ubili zaverenici i protivnici vizije koju je imao za stvaranje zdrave grčke nacije. Tada su podignute i prve državne ustanove na ovom ostrvu.

Međutim, ono što je Eginu zauvek upisalo na duhovnu mapu pravoslavlja dogodilo se dolaskom Svetog Nektarija početkom 20. veka. Progonjen i nepravedno oklevetan, ovaj tihi episkop je došao na ostrvo u trenutku svog povratka sebi, tražeći mir i mesto za molitvu. U to vreme na brdu koje se nalazi iznad manastira bilo je gradilište, na kome i sada počivaju ostaci skitova, napuštenih hramova, kapelica i stepeništa za zalutale hodočasnike koji itekako prepoznaju put hodočašća. Baš na tom mestu otkrivena je u zemlji skrivena ikona Presvete Bogorodice. Sveti Nektarije se molio pred ovom ikonom i doživeo je ovaj pronalazak kao poseban znak Božijeg blagoslova za gradnju novoosnovanog manastira. Ikona je sa velikom pobožnošću preneta u manastir, a sam svetitelj je do kraja života sa dubokim smirenjem služio na Egini. Ni slutio nije da će upravo ovo mesto postati jedno od najvećih pokloničkih središta duhovnog pravoslavnog sveta.

Pravac ka manastiru vodio nas je uzbrdo kroz vijugavi put između borova i prekrasnog zelenog rastinja, zapupelog drveća pistaća kao da je došlo proleće, mada je bio tek 14. februar. Na samom prilazu u manastir, na parkingu odmah se osetilo da ovo nije bilo obično mesto. Delovalo je kao da se buka ovoga sveta postepeno utišala, ostavljajući prostor u nekoj dubljoj tišini. Primetili smo zajedničku kolonu u beskrajnom nizu gusenica koje su se jedna za drugom kretale ka prilazu u manastir.

Grupa je najpre krenula u posetu manastiru koji se nalazi preko puta velikog manastirskog kompleksa u prelamanju zelene trave, jarko žutog cveća i tamno zelenih brda u pozadini. Hram je posvećen Svetoj velikomučenici Katarini u kome je sve odisalo toplinom, jednostavnošću, i bilo je sve uredno okrečeno u belo. Ikone i kandilo koje je gorelo pred ikonom Svetiteljke oživljavalo je njen lik koja je bila obdarena mudrošću i verom i koja je posramila mnoge mudrace toga vremena. Osećala se prisutnost tihe ženske molitve koja iako nenametljiva delovala je postojano. Devojke su kupovale ,,prstenje“ za udaju, i rekoše da biraju nasumično ali da svaka odabere svoju pravu meru. U hramu se nalazila i čudotvorna ikona Svetog Spiridona koja isceljuje slabovide. Prve sveće na ostrvu smo upalili baš na ovom mestui uputili se svi zajedno ka poklonjenju moštima Svetog Nektarija Eginskog. Od vodiča smo saznali da se na grčkom jeziku greh kaže Amargija, što znači promašaj cilja. Kada sam čula pravo značenje u trenutku sam pomislila da spoznajemo pravi cilj polako kao i da je poseta ovom mestu jedna velika spoznaja.

Svi smo znali svesno ili nesvesno da smo stigli na mesto koje je čekalo naš dolazak. Osećaj koji me je obuzeo je da je naše putovanje kroz prostor prestalo i da sada počinje tiho približavanje svetinji kroz molitvu koju je svako izgovarao kako je znao i osećao, kroz traženje ili samo svoju prisutnost kod Svetog Nektarija. Postoje dva ulaza u hram sa prednje strane, levi je za muškarce, desni je za žene, ali kao da je ulaz na vrata pozivao sve nas na jedno, a to je smirenje. U unutrašnjosti manastira je vladao polumrak obojen bezbrojnom svetlošću obešenih kandila koja su visila iznad naših glava. U tom tihom redu dok smo čekali na poklonjenje njegovim moštima postali smo zajednica različitih ljudi, sjedinjeni nitima u istoj nadi. Možda mnogi u tom susretu sa Svetiteljem u trenutku ne znaju šta tačno da traže, ali je bilo dovoljno samo stajati pred moštima i prepustiti sve naše tegobe koje nosimo u sebi. Grob se nalazi u posebnoj kapelici. Potom, smo obišli sobu u kojoj je boravio za života Svetitelj. Skromnost obitava u svakom kutku ove sobice, sa njegovim krevetom, malim šuberom kroz koji su mu monahinje dostavljale hranu. Nakon, večernje molitve, uputili smo se u smeštaj kod „poznate“ gazdarice Nektarije, gde smo smrznuti brzo otišli u otvorenu tavernu na obali mora sa kaminom gde je vatra gorela u punom žaru velikih cepanica sa toplotom koja se širila dok se čuo šum talasa hladnog i uzburkanog mora. Bio je to neobičan prizor suprotnosti u zajedništvu. Nakon prospavane noći u skromnom smeštaju uz samu obalu, uz sveprisutan šum talasa, ranom zorom 15. februara na Sretenje Gospodnje krenuli smo u pravo susretanje sa Svetim Nektarijom. Neki su uspeli da prošetaju uz obalu mora. Na putu ka manastiru u uskim uličicama naišli smo na prepreku bez mogućnosti prolaska, jer Grci kao Grci parkiraju automobile gde stignu. Međutim, muške snage iz našeg autobusa su se lepo pokazale i lagano podigle automobil i premestile ga na drugo mesto.Tako je naš put oslobođen a mi smo stigli na početak Liturgije. Zvuk drvenog klepetala je pozivao vernike na bogosluženje umesto zvona kako bi sve utihnulo u molitvu baš kao nekada. Nakon Božanstvene liturgije i pričešća, mislili smo da ćemo napustiti Eginu, ali neočekivano nevreme i kiša su nas sprečili u tome, tako da su svi polasci iz luke otkazani. Nakon manjeg gunđanja, uputili smo se za to vreme u unutrašnjost ostrva ka brdu na posebno mesto koje predstavlja jedno od najstarijih pokloničkih tački na ostrvu, manastir Hrisoleontisa i poklonjenju čudotvorne ikone Bogorodice Hrisoleontise. Odavde se pružao prelep pogled na celo ostrvo. A mi smo nakon naše zajedničke pesme i molitve upućene Presvetoj Bogorodici, ugledali nebo koje se polako razvedravalo, nedugo zatim, obasjalo je grad onom dobro poznatom primorskom svetlošću kada se sve raduje, u čijem ambijentu smo uživali narednih dva sata u tavernama, zvuku aparata za espreso kafu i brzom ispijanju iste, hladnom pivu i kupovini blagotvornih pistaća sa Egine. Sveti Nektarije nam je potom otvorio put za odlazak sa ostrva.

Posle konačnog ukrcavanja na trajekt, kroz talase, stigli smo u večernjim časovima u Atinu. Panoramsko razgledanje i šetnja u centru prelepe Atine trajala je kratko, ali opet dovoljno da osetimo atmosferu grada neposredno ispod Akropolja na Plakisa kaldrmisanim ulicama, tavernama, i kućama koje su posve neobične. Blizu Plake se nalazi i Mitropolija kao glavni pravoslavni hram u Atini, posvećen Blagovestima. Prošetali smo i do trga Sintagma gde se na svakih sat vremena održava ceremonijalna smena straže elitne grčke garde ispred Helenskog parlamenta.

Sutradan smo krenuli put ostrva Evije gde se nalazio ,,lanac“ svetitelja, počev od mesta Prokopi gde u unutrašnjosti istoimenog hrama počivaju mošti Svetog Jovana Rusa, koje predstavlja veliko isceliteljsko mesto. Sveti Jovan Rus je bio rob kod jednog age, ali se nije odrekao svoje vere, zbog čega ukazuje na svetost kroz strpljenje i vernost. Pored hrama je kapelica u kojoj se nalazi osvećen njegov kaiš i skufija za glavu, koji kada se stave služe za blagoslov. U nastavku hodočašća popeli smo se uz planinski venac gde je bio smešten manastir sa neverovatnom prirodom u kome počivaju mošti Svetog Davida Evijskog (16. vek) i Jakova Calikisa ( 20. vek). Sačekala nas je izuzetna i usrdna dobrodošlica monaštva uz toplu kafu, ratluk, zrele pomorandže, jabuke, žito i kolače.

Uveče smo stigli u Solun i odmah otišli u hram Svetog Dimitrija gde je još uvek trajala večernja beseda sveštenika. Mirno i sa radošću smo se poklonili moštima Svetog Dimitrija. Tada prema svedočenju jedne sestre u Hristu koja je bila prisutna i koja je posmatrala našu grupu pri ulasku u ovaj sveti hram primetila je veliku blagodat na nama. Rekla je našem vodiču da odavno nije videla grupu sa ozarenijim licima punim blagodati Božije.

Sutradan nas je dočekala kiša, ali smo mi nastavili svoj put i otišli u veoma neobičan manastir u blizini Soluna koji je posvećen Svetoj Anastasiji Farmakolitriji ili Uzorešiteljnici koja leči od uroka, magije i zlih sila. Potom smo se uputili u posetu jednom od najvoljenijih savremenih pravoslavnih svetitelja - Svetog Pajsija Svetogorca. Mnoštvo posetilaca je stajalo u redu na poklonjenje njegovom grobu bez obzira na kišu koja je rominjala sve vreme. Sve ovo dovoljno svedoči o njegovom duhovnom uticaju počev od smirenja, poverenja, dobrih pomisli o drugima i savet za Isusovu molitvu koja se ponavlja kao dah.

Dakle: Srce - dobra pomisao - smirenje - i dolazi nam blagodat!

Potom smo otišli na Zejtinlik na srpsko vojničko groblje da odamo poštu poginulim ratnicima, koji su postradali u povratku sa Solunskog fronta na pragu svoje domovine, gde stražu nad 7300 grobova srpskih vojnika mlađih od 30 godina čuvaju visoki čempresi sa Hilandara. Po dolasku u samo srce Soluna, posetili smo crkvu Svete Vere, Nade i Sofije gde se čuvaju čestice svetih mučenica. Ova crkva veoma podseća na Aja Sofiju, zbog vizantijske kupole na hramu. U samom hramu u kupoli nalazi se predivna ikona Vaznesenja Hristovog u vidu vizantijskog mozaika sa anđelima i apostolima. Poklonili smo se i moštima Svete Teodore i Svetog Davida koji se nalaze u samom srcu Soluna u ulici Ermou 32, dok malo dalje odatle počivaju i mošti Svetog Grigorija Palame u istoimenoj crkvi. Grigorije Palama je bio izuzetan svetitelj koji je branio zvaničnu doktrinu pravoslavlja. Govorio je o tome da Boga ne možemo upoznati po Njegovoj suštini ali Ga možemo doživeti stvarno kroz Njegove nestvorene energije. Naša radoznala grupa sa ljudima različitih obrazovanja, shvatanja i interesovanja, pokazala je na kraju ovog hodočašća svoju posebnost o kojoj je upravo svedočio Sveti Grigirije da se Bog otkriva kroz delovanje Božijih energija u kome ljudi učestvuju ukoliko su otvorenog srca. Pogoditi cilj, zahvaljujući energijama koje nosimo u sebi ova grupa je postigla govoreći o istom ali sa različitog stanovišta, došavši do razumevanja da umovanje nije bitno, već delatnost i epostas u praksi u spoznavanju Božije energije koju smo svi zajedno na ovom putovanju itekako osetili.