Zagrljaj

Oduvek sam osećala da jedan iskren zagrljaj vredi više od hiljadu praznih reči, jer kada zagrliš bližnjeg, već si učinio dobro delo. I baš kad sam počela da pišem ovaj tekst, prišao mi je čovek u tišini u manastiru i rekao da bi voleo sve nas prisutne da zagrli i obuhvati svojim rukama i to baš na mestu na kome postoji ljubav i zajedništvo, iza kamenih zidina gde ljude zbližava ljubav, jer ,,kada voliš bližnjeg, već si ga zagrlio i srcem i dušom“, kako je rekao Sveti Jovan Zlatousti. Bilo mi je veoma neobično što ove reči stižu pre ovog teksta. Tada sam shvatila da je to zapravo uvod, ali i nešto što je mnogo dublje, a to je da zagrljaj ima ogromnu ulogu u odnosima čak i među gotovo nepoznatim ljudima.

Telo ima svoju mudrost, baš kao što ga ima i srce.

Moje sopstvo je prodisalo punim plućima kada sam razumela suštinu božanskog u nama, kao i da ruke koje grle telo predstavljaju milost kojom je potrebno da obuhvatimo jedni druge. Već sam počela da zamišljam mislima malog deteta koje razmišlja ko bi se našao u mom zagrljaju, ko bi ušao u taj krug ljudi, i tada se u meni pojavila potreba da se zagrle svi poznati i nepoznati, i radosni i tužni, i sve to što se projavilo iz mene svedoči zapravo o dubokoj neophodnosti čoveka da ne bude sam i da niko drugi ne ostane sam, jer je zagrljaj dodir koji prenosi osećanja bez reči da se ljudi osete voljeno, prihvaćeno i povezano.

Misli su mi potom otišle u pravcu večite tajne o pravoj ljubavi i tome da kada se dvoje ljudi razumeju pogledom reči postaju suvišne jer je reč zamenjena zagrljajem.

Ako ste se ikada pitali da li život jedne osobe može da se promeni zagrljajem, znajte da može, jer susreti među ljudima nisu slučajni. Naše ponašanje u svakom zagrljaju do koga dolazi mnogo govori o nama samima i našim pomislima u srcu ukoliko uspemo da uđemo u katakombe našeg unutrašnjeg bića.

Setite se dana kada ste bili iznimno tužni i umorni od svega i kada niko nije morao ništa da vas pita jer niste bili spremni da govorite o svom bolu. Ali, ako se u tom trenutku u vaš život umešalo biće koje vam je prišlo i zagrlilo vas, nestaje sva težina koju ste godinama nosili na izbočinama sopstvene duše.

Taj zagrljaj može da pomogne, poput spasa u duhu mira i topline koja greje svakoga oko nas.

Na predavanjima na psihološkoj radionici slušala sam o značaju zagrljaja u veštoj komunikaciji među ljudima. Zanimljivo je da su četiri zagrljaja dnevno potrebna ako želimo da preživimo, osam nam je potrebno da živimo, a dvanaest da napredujemo. Ako nema ko da nas grli, možemo i sami sebe da zagrlimo, najlepše i najjednostavnije. Pogledajte samo primer malenih beba i uvidećete da bolje napreduju one bebe kojima se dodiruju leđa. To znači da je najsnažniji osećaj upravo zagrljaj i dodir koji počinite iz ljubavi.

Međutim, otkrila sam još nešto – zagrljaj ima karakter živog bića, ima svoje loše i dobre osećaje koji zavise od osobe koju grli, da li je voli ili je reč o osobi kojoj ne veruje. U tom slučaju zagrljaj postaje neprijatan i težak poput samog pakla, jer ne donosi mir već stvara osećaj hladnoće i udaljenosti stvarajući ropstvo u nečemu u čemu niko ne želi da bude.

Zbog toga zagrljaj nepogrešivo ukazuje na našu meru oproštaja prema drugom. Nema boljeg opita za sve one koji sebe nazivaju verujućim i duhovnim ljudima da kroz zagrljaj ljudi koje smatraju neprijateljima osveste svoju duhovnost jer su zaludni vera kroz pravila, post i lažnu pokornost koju ne osećamo iz srca.

Kada imamo čiste misli prema susretanju znamo da smo postali bliski, ne drugome nego sebi kroz drugost, što jeste smisao života. To je onaj blaženi stupanj oboženja kada ,,refleksno“, na prvi podsticaj spolja, smesta reagujemo s ljubavlju bez oklevanja, s milošću i dragošću.

Kada nas zagrli osoba koju volimo, svet na trenutak postaje tiši i jednostavniji. U tim pruženim rukama osećamo sigurnost kao da smo našli mesto kome pripadamo. Naše brige postaju manje, dok srce i telo postaju lakši. Kada osoba koju volimo više nije tu, ili ode, ostaje praznina koju je rečima teško objasniti. Ali, čovek pravu vrednost takvog zagrljaja često shvati tek kada ga više nema.

Svi smo mi lutalice. Tražimo mnoge stvari na tom putu, trpimo nepravdu i podnosimo svakolike patnje ovog života, ali ono što nam je najpotrebnije često može da stane samo u par ruku oko naših grudi.

Ivo Andrić je rekao da ,,najlepše stvari dolaze u životu, često tiho“.

Zagrljaj je jedan od njih, jer njegova snaga ne leži u pokretu ruku, već u osećajima koji stoje iza njih. Kada između ljudi reči izgube svoju snagu, kada ni najlepše rečenice ne mogu da opišu ono što oseća ljudsko srce, tada govor preuzima on.

Pošto ima karakter, on može i da govori.

,,Moj glas nije glasan, već je topao i strpljiv, baš kao i trenuci u kojima nastajem. Jer, ja se najčešće ne pojavljujem kada je sve savršeno, dolazim onda kada je ljudima neophodna blizina. U meni se susreću srca, misli i tišina koja govori više od svake izgovorene reči.

Kada zagrlim majku, osetim početak svega u njenom zagrljaju, početak sveta u kome sam osetio prvu toplinu iz koje je potekao sam čovek. Dok je grlim, imam osećaj kao da slušam priču o svim njenim neprospavanim noćima, svim brigama koje je skrivala iza osmeha i svim trenucima u kojima je stavljala tuđu sreću ispred svoje. Tada sam shvatio da smisao života nije u velikim delima i slavi, u moći i u pomami za svačim, već u tihoj požrtvovanosti koja se ne vidi, ali koja se itekako oseća.

Kada zagrlim oca, osetim njegovu snagu koja ne mora ništa nikome da dokazuje. Njegov zagrljaj nije uvek dug, ali je siguran i čvrst i u njemu osećam oslonac jak poput stene na koju mogu da se oslonim u trenucima kada me život uplaši. Dok ga grlim slušam reči koje nikada nije izgovarao, ali sam znao da su one uvek bile tu: ,,Ne boj se, ustani, moraš da ideš dalje.“ Tada sam shvatio da smisao života nije u tome da nikada ne padnemo, već u tome da uvek postoji neko ko će nas podići sa dna.

Kada zagrlim supružnika, postajem most između naša dva života. U tom zagrljaju su svi oni zajednički dani kako lepi, tako i oni koji su bili teški. To je zagrljaj u kome dvoje ljudi odlučuju da koračaju istim putem, čak i kada ne znaju kuda će ih odvesti. Dok ga grlim, osećam da ljubav prema njemu nije samo osećanje koje dolazi i prolazi, već odluka da nečiju ruku držim i onda kada život postane težak i tada učim da smisao nije u savršenstvu, već u zajedništvu.

Kada zagrlim ćerku, postajem najveći krug na planeti koji je štiti. U tom zagrljaju skupljeni su sva nežnost i strah, ponos i nada. Dok je grlim, kao da gledam u budućnost koja tek dolazi, želeći da je zaštitim od svake tuge, ali sa spoznajom da će morati sama da uči o svetu i o svemu što nisam umela da joj prenesem svojim iskustvom. Tada joj govorim: ,,Idi hrabro kroz život, ali zapamti da uvek postoji mesto gde možeš da se vratiš“. U tom trenutku shvatam da je smisao života u tome da jedni drugima zauvek budemo dom.

Kada zagrlimo svoje ja, svoju kosmičku ljubav, vreme kao da prestane da teče. U tom trenutku sve postaje jednostavno, nema prošlosti koja opterećuje niti budućnosti koja plaši. Postoji samo trenutak u kome razumem da je smisao života u tim kratkim odsečcima vremena kada znamo da smo potpuno viđeni i prihvaćeni takvi kakvi jesmo gradeći iznova nešto zajedničko.

Kada zagrlim prijatelje, postajem najlepši osmeh na svetu, jer u tom zagrljaju postoje sve naše uspomene i sve naše tajne koje su podeljene, ali i sve teške noći koje su olakšane jer je postojao neko ko ih je slušao i saosećao. Prijateljski zagrljaj koji ne traži ništa i ne obećava ništa veliko, jer u njemu živi iskrena radost što neko postoji u našem životu.

I tako dok grlim različite ljude i širim se, polako učim šta znači biti čovek. Shvatam da ljudi često traže smisao života u velikim planovima, bogatstvu, ili slavi, ali iz moje tišine vidim nešto drugo, a to je smisao koji se krije u malim trenucima blizine u momentu kada neko spusti glavu na tvoje rame, u trenutku kada se dve ruke spoje bez reči, i kada znamo da nismo sami. Dok postoji zagrljaj postoji i nada da život nije prazan.